LIČNI STAV

Cveće na grobu Davorjanke Paunović

Vladimir Krstulović

Princ Aleksandar II Karađorđević i Princeza Katarina i ove godine su položili cveće na grob Davorjanke Paunović-Zdenke, člana KPJ, borca protiv fašizma za slobodu naroda. Sahranjena je 1947. u parku Dvora na Dedinju po odluci Tita. Pored idejne bliskosti Tita i Zdenku vezivala je strasna ljubav sa tragičnim krajem.

U vreme kada je tuberkuloza pokosila Davorjanku Paunović započinjala je patnja u životu maloga Aleksandra Karađorđevića. Bez sopstvene krivice ili odgovornosti za bilo šta, bio je osuđen da ostane bez jugoslovenskog državljanstva, bez imovine i da ne može da poseti zemlju svojih predaka.

Patnja često odlučujuće deluje na formiranje ličnosti i karaktera čoveka. Nekoga učini moćnim da nanosi patnju drugima, a nekoga uveri da je opravdano pomagati slabijima i delovati u korist svih ljudi. Ishod borbe za slobodu zemlje i revolucionarno nasilje rezultirali su činjenicom da Maršal Tito živi i upravlja Jugoslavijom iz Dvora na Dedinju. Ne treba mnogo objašnjenja da se shvati kako je ogromna većina građana bila u položaju da tu činjenicu ima da prihvati kao normalno stanje stvari. Izvršena revolucija nije dopuštala pitanja o realizaciji sebe, slobodna misao je ulazila u minsko polje dilemom da li je završetak zapravo kraj revolucije ili je to početak kontrarevolucije. Praksa je pokazala da novi poredak ne funkcioniše sam po sebi na premisama koje su podrazumevale progres kao da je naučno dokazan. Nasilje je odigralo ulogu kaloričnog goriva nužnog za razvoj novog društvenog poretka.

Godine 1968. nastupio je slom društva koje su formirali pobednici iz II svetskog rata u sukobu sa onima kojima je socijalna pravda bila važnija od osvojene vlasti. Novi komformizam opet je uspostavljen nasiljem. Takozvani normalan život nastavljen je u uslovima gde vlast dobija mandat bez ograničenja trajanja. Ta vlastodržačka idila ipak je imala ograničen rok trajanja, a dovela je društvo do kritične tačke. Naime, društvom se više nije moglo upravljati. Neophodna je postala krajnja mera nasilja. Rat. Naravno, vlast se poslužila i tim sredstvom. Po sopstvene interese racionalno je odabrala rat kao promišljeni oblik destrukcije koji joj daje priliku da vlada, a ne da ode sa scene.

Milioni ljudi, kasnije žrtve, nesumnjivom većinom davali su podršku takvoj vlasti.

Samo na kratko, 2000. reči istina i sloboda imale su svoje pravo značenje.

Srbija danas? U mrkloj noći malo vredi priča o dostupnosti sunčane terase na kojoj se jedu maline sa šlagom. Lišeni su života i uloge u društvu bivši predsednik Predsedništva Srbije i premijer Vlade Srbije. Diktatura je zamenjena demokraturom. Totalna je vlast stranaka, a ne izabranih predstavnika građana u Parlamentu. Suprotno demokratiji ponovo je faktički uspostavljeno "jedinstvo vlasti" Iluzije su izgubljene. U konačnom, to je dobro. Ima li izbora za Srbiju? Naravno da ima. Zašto se ne bi na referendumu proverilo šta punoletni građani misle o parlamentarnoj monarhiji? Slobodan izbor će građanima Srbije vratiti samopoštovanje. Referendum je pametniji izbor od novog nasilja.

Nije teško da se shvati zašto vlasti ne odgovara ideja o parlamentarnoj monarhiji.

Prvo, pojavljivanje monarha-suverena kao vrhovnog predstavnika političke volje punoletnih građana zemlje odmah lišava političke stranke mogućnosti da izađu sa tvrdnjom da je vlast njihova. Ne, vlast nije njihova već svih birača. Drugo, monarh-suveren može nekažnjeno u političkoj saglasnosti sa biračkim telom da ograničava ili čak raspušta organe vlasti ako odstupaju od javno proklamovanih ciljeva i političkog programa ili ako ih ne sprovode. Treće, monarh-suveren ima najbolje izglede da časno predstavlja sve građane.

U ravni socijalno-klasnog interesa čitavog našeg društva nosilac progresivnog i solidarnog zakonskog predloga bio je Prestolonaslednik Aleksandar upravo idejom da Dvor na Dedinju postane vlasništvo države Srbije, a ne njega lično. I da bude otvoren za potrebe naroda i Vlade.

Konačno, otac Aleksandra, Kralj Petar II pozvao je pripadnike "Jugoslovenske vojske u Otadžbini" da pređu u redove NOVJ, pod komandu Maršala Tita, i da se bore protiv okupatora za oslobođenje zemlje. Kroz svoje žrtve, kroz svoje borce, kroz kontinuitet delovanja Aleksandra II Karađorđevića, Srbija ima svoje časno mesto među pobednicima nad nacizmom i fašizmom. Niko od današnjih političara nema mogućnosti da predstavlja ono što jeste Princ Aleksandar, zbog činjenice da u vreme Republike, odnosno profašističke diktature S. Miloševića niko od njih nije bio realna opozicija ni stvarna alternativa. Oni koji to jesu bili nisu među živima: Ivan Đurić, Ivan Stambolić, Zoran Đinđić. Tek će razjašnjenje slučaja "Telekom Srbija" pokazati kako su i danas aktuelni političari tada bili pozicionirani prema režimu S. Miloševića.

2004. je sutra. Možemo da biramo, još nije kasno.

Princ Aleksandar je odnosom prema Davorjanki Paunović pokazao meru pijeteta i tolerancije koja autentično svedoči da on može na temeljima antifašizma i humanizma biti na čelu Srbije, na korist svakog građanina i međunarodne pozicije naše zemlje. U tom slučaju i Vlada Srbije, konačno, mogla bi nesmetano da se bavi svojim poslom.

Srbija je zrela za istorijski kompromis ili, pak, za nove oblike nasilja. Ustavna parlamentarna monarhija mogla bi Srbiji da vrati identitet i ekonomsko-političku stabilnost.