Павле Николић: Краљ поданик устава

Пре свега, васпостављање уставне парламентарне монархије би довело до изградње једног демократског политичког режима, у коме би демократске државне институције, као израз воље грађана, функционисале и деловале у вршењу власти на добро народа и државе. Самим тим, утицај грађана би неизбежно био већи, а то би утицало и на подизање нивоа политичке културе и изоштравање политичке свести. Осим тога, васпостављање уставне парламентарне монархије значило би коначни раскид са остацима бившег срушеног режима и затирање свих његових трагова, у чему и лежи услов за свеколико оздрављење друштва, посебно на моралном и духовном плану. Истовремено, оно би довело и до враћања међународног угледа и престижа Србије које је она имала било као самостална држава, било у оквиру Краљевине СХС и Краљевине Југославије. Са оваквим уређењем Србија би повратила и изгубљено пријатељство многих демократских земаља, што би отворило пут и једној богатој и плодотворној привредној и свакој другој сарадњи са тим земљама. Васпостављањем уставне парламентарне монархије, после шездесет година владавине комунистичког и прерушеног комунистичког режима, Србија би била у прилици да настави, развије и подигне ниво уставности из периода када је била монархија. Србија би се тако поново уврстила у породицу земаља са високо развијеном уставношћу.

Овлашћења краља - Уставна парламентарна монархија данас у свету представља једну модерну, демократски уређену правну државу. Један од кључних елемената који даје печат овом облику владавине јесте позиција и улога монарха. Власти и прерогативе монарха у уставној парламентарној монархији су правно утврђене (уставом, евентуално и законима). То онда значи да краљ црпи своју власт из устава. Поред тога, у уставној парламентарној монархији краљ је подређен уставу и мора се покоравати уставу. Тиме је идеја владавине права постала саставни део уставне парламентарне монархије. Власти и прерогативе краља су ограничене. У поређењу са монархом из ранијих времена и векова, краљ у уставној парламентарној монархији има знатно ужа овлашћења и функције, а она су мања и од овлашћења и функција председника у многим демократским републиканским државама. Уставна парламентарна монархија није режим личне власти, па тиме и не може да буде основ за било какву диктатуру, аутократију и сл. Највећи део својих овлашћења краљ врши тако што његове акте потписују председник владе, односно надлежни министри, који на тај начин преузимају одговорност за те акте пред парламентом. Без премапотписа краљев акт нема никакву важност. Зато се и каже да „краљ влада али не управља“. Монарх је надстраначка личност, па је тако изнад страначких интереса. У односу на странке, он је неутралан (и објективан), те му то и омогућава да у политичком животу умирује страначке сукобе и има улогу помиритеља, па и арбитра. Оваквом својом позицијом у систему, монарх обезбеђује у већој мери него што то може председник у републиканском уређењу, који је по правилу експонент (често лидер) једне политичке странке, функционисање механизма власти утврђеног уставом и остваривање уставом утврђених односа законодавне и извршне власти.

Апанажа У уставној парламентарној монархији која би била васпостављена у Србији, требало би уставом предвидети да се тзв. цивилна листа краља утврђује законом који усваја Народна скупштина апсолутном већином. Законом би требало одредити и личности које чине Краљевски дом.

Боривоје Боровић