Pavle Nikolić: Kralj podanik ustava

Pre svega, vaspostavljanje ustavne parlamentarne monarhije bi dovelo do izgradnje jednog demokratskog političkog režima, u kome bi demokratske državne institucije, kao izraz volje građana, funkcionisale i delovale u vršenju vlasti na dobro naroda i države. Samim tim, uticaj građana bi neizbežno bio veći, a to bi uticalo i na podizanje nivoa političke kulture i izoštravanje političke svesti. Osim toga, vaspostavljanje ustavne parlamentarne monarhije značilo bi konačni raskid sa ostacima bivšeg srušenog režima i zatiranje svih njegovih tragova, u čemu i leži uslov za svekoliko ozdravljenje društva, posebno na moralnom i duhovnom planu. Istovremeno, ono bi dovelo i do vraćanja međunarodnog ugleda i prestiža Srbije koje je ona imala bilo kao samostalna država, bilo u okviru Kraljevine SHS i Kraljevine Jugoslavije. Sa ovakvim uređenjem Srbija bi povratila i izgubljeno prijateljstvo mnogih demokratskih zemalja, što bi otvorilo put i jednoj bogatoj i plodotvornoj privrednoj i svakoj drugoj saradnji sa tim zemljama. Vaspostavljanjem ustavne parlamentarne monarhije, posle šezdeset godina vladavine komunističkog i prerušenog komunističkog režima, Srbija bi bila u prilici da nastavi, razvije i podigne nivo ustavnosti iz perioda kada je bila monarhija. Srbija bi se tako ponovo uvrstila u porodicu zemalja sa visoko razvijenom ustavnošću.

Ovlašćenja kralja - Ustavna parlamentarna monarhija danas u svetu predstavlja jednu modernu, demokratski uređenu pravnu državu. Jedan od ključnih elemenata koji daje pečat ovom obliku vladavine jeste pozicija i uloga monarha. Vlasti i prerogative monarha u ustavnoj parlamentarnoj monarhiji su pravno utvrđene (ustavom, eventualno i zakonima). To onda znači da kralj crpi svoju vlast iz ustava. Pored toga, u ustavnoj parlamentarnoj monarhiji kralj je podređen ustavu i mora se pokoravati ustavu. Time je ideja vladavine prava postala sastavni deo ustavne parlamentarne monarhije. Vlasti i prerogative kralja su ograničene. U poređenju sa monarhom iz ranijih vremena i vekova, kralj u ustavnoj parlamentarnoj monarhiji ima znatno uža ovlašćenja i funkcije, a ona su manja i od ovlašćenja i funkcija predsednika u mnogim demokratskim republikanskim državama. Ustavna parlamentarna monarhija nije režim lične vlasti, pa time i ne može da bude osnov za bilo kakvu diktaturu, autokratiju i sl. Najveći deo svojih ovlašćenja kralj vrši tako što njegove akte potpisuju predsednik vlade, odnosno nadležni ministri, koji na taj način preuzimaju odgovornost za te akte pred parlamentom. Bez premapotpisa kraljev akt nema nikakvu važnost. Zato se i kaže da „kralj vlada ali ne upravlja“. Monarh je nadstranačka ličnost, pa je tako iznad stranačkih interesa. U odnosu na stranke, on je neutralan (i objektivan), te mu to i omogućava da u političkom životu umiruje stranačke sukobe i ima ulogu pomiritelja, pa i arbitra. Ovakvom svojom pozicijom u sistemu, monarh obezbeđuje u većoj meri nego što to može predsednik u republikanskom uređenju, koji je po pravilu eksponent (često lider) jedne političke stranke, funkcionisanje mehanizma vlasti utvrđenog ustavom i ostvarivanje ustavom utvrđenih odnosa zakonodavne i izvršne vlasti.

Apanaža U ustavnoj parlamentarnoj monarhiji koja bi bila vaspostavljena u Srbiji, trebalo bi ustavom predvideti da se tzv. civilna lista kralja utvrđuje zakonom koji usvaja Narodna skupština apsolutnom većinom. Zakonom bi trebalo odrediti i ličnosti koje čine Kraljevski dom.

Borivoje Borović