Интервју академика и члана Крунског савета Матије Бећковића недељнику ''НИН''

ЗА МОРАЛ И ИСТИНУ

Како да обновимо институције ако не обновимо ону која је успоставила све друге

Више од деценије нема ни оне државе ни оне идеологије која је укинула монархију и увела републику. Нема ни празника републике, али нам је у наслеђе, као кусур од комунизма, остала република – без рођендана.

У навечерје двестагодишњице Карађорђевог устанка и модерне српске државе, Србија нема ни химну, ни грб, ни заставу, ни владу, ни скупштину, ни председника републике. Јајце се промаља у Орашцу, а Србија није ни република ни монархија, једва ако је држава. А кад није држава, тешко је говорити о државном уређењу и облику владавине. У општем расулу има свега и свачега, и лево од центра и десно од центра, само центра нема. У овом часу Србија нема готово ниједну институцију осим ону која је одвојена од државе и која је као носилац континуитета своју реч огласила на сва звона. Речена из моралних разлога и обавеза према истини, та реч није могла бити друкчија нити је Црква имала шта да бира. Неко је рекао да на небу нема републике нити се по милости божијој ико бира на четири године.

Пола указа о одузимању имовине и држављанства члановима династије Карађорђевић је укинуто, а пола није. Одлука комунистичке скупштине о укидању монархије остала је на снази. Свака демократска власт би такву одлуку морала да поништи и све дотле то питање не може се сматрати решеним. Црква једино и моли да се та одлука укине, а како и којим редом ће се васпостављати монархија, препуштено је надлежнима.

Круна и олтар су у последњем полувеку имали исте противнике и када нису имали исте присталице. И као што они који не верују мисле да је то доказ да Бог не постоји, тако и присталице републике верују да је то доказ да круне нема. Од кад се зна за Србију и кад год су Срби знали за себе, Србија је била краљевина. То је њено крштено име. Али за 50 година тираније она као да је заборавила и шта је краљевина и да је краљевина икада била. Клицање краљу чула је последњи пут на стрелиштима и по судницама, па је то заборавила мада се заклела да неће.

Разуме се да ово није расправа о републици и монархији. Реч је само о нашем случају, о републици успостављеној крвљу и безакоњем, као историјском преседану у животу Србије и уставној, парламентарној монархији, као вековној институцији српског народа старој колико и српска држава. Довољно је да смо против безакоња, не морамо бити присталице монархије. А најважније је да у Србији има више противника тираније, него присталица монархије. Реч је о принципу, а не да ли је неко монархист или није. Тешко да се на неком питању јасније очитују људска права, грађанске слободе и демократски стандарди. Најгори прилаз овом питању је идеолошки и дневнополитички. Нажалост, он је најгласнији и највише говори о себи а ништа о монархији.

Бројни су разлози да се монархија васпостави а само један да се не учини. Тај један је да се сачува континуитет комунизма и безакоња. Зато од васпостављања монархије нема очигледније промене ни убедљивијег доказа да смо раскинули са комунизмом и његовим наслеђем. Како ће она изгледати, најбоље је погледати на данашње европске краљевине и преузети било који устав од било које од дванаест краљевина, чланица Европске уније. Како да обновимо институције ако не обновимо ону која је успоставила све друге. Увредљиво је за националне мањине и друге конфесије говорити да су они против успостављања краљевине Србије.

Црква је рекла своју реч. На нама је да одлучимо хоћемо ли је послушати или ћемо с њом полемисати и подучавати да сада није време за морал и истину.