"вечерње новости", Интервју професора павла николића, члана крунског савета

Круна као помиритељ

Подстакнут лошим искуством са Брозовом и Милошевићевом републиком, београдски професор Павле Николић сачинио је и јавности предочио (на Митровдан 2001) нацрт новог републичког Устава у коме се залаже да се у Србији васпостави монархија. Професор Николић такође је председник Међународног удружења за уставно право и члан крунског савета. Мишљења је да се неуспех републиканског уређења Србије показао и после 5. октобра - задржан је председник из претходног периода са потпуно пасивном улогом, а уследио је и троструки неуспех председничких избора, што је додатно компромитовало републику. - Стога је уставна парламентарна монархија залога и темељ стварања истинског демократског поретка у Србији - истиче проф. Николић у интервјуу “Новостима” и подсећа да је Србија увек, осим у последњих шест деценија била монархија и да је својим уставима из 1888. и 1903. године досегла врхунце светске уставности.

СНАГА ИЗ УСТАВА

У СВОМ предлогу Устава Краљевине Србије предвидели сте једнодомну Народну скупштину, министарски савет, уставни и друге судове својствене модерној држави, а на “врху” краља. Која су његова овлашћења, прерогативи? - Он предлаже промену Устава, расписује референдуме, предлаже Скупштини кандидата за председника министарског савета из редова парламентарне већине. На предлог Врховног савета судства именује председника и судију уставног, врховног и осталих судова. Да ли је краљева власт на било који начин ограничена? - Власт и прерогативи краља су правно регулисани. Своју власт краљ црпи из Устава и самим тим он је Уставу и подређен. Његова власт је ограничена и у принципу је ужа од власти председника републике у многим савременим државама демократског уређења, што значи да уставна парламентарна монархија не може да буде режим личне власти као што је то случај са републикама. Наиме, сваки краљев акт мора да буде потписан од надлежног министра или председника министарског савета, односно Владе, јер без њиховог потписа краљев акт је неважећи. Ваши неистомишљеници кажу да је данашњу Србију немогуће вратити у калуп монархије? - Нису у праву. Данас се то може учинити на легалан и легитиман начин, а то значи вољом народа. Монархију би могла да васпостави уставотворна Скупштина, посебно бирана или Скупштина која буде изабрана на изборима 28. децембра, а која би се прогласила за уставотворну Скупштину. Није ли неопходно и разумно да се о тако крупној промени грађани претходно изјасне референдумом? - Монархију је у нашоју земљи насилно и на нелегитиман начин укинула Уставотворна Скупштина 1945. године, изабрана на једностраначким изборима, у условима сурове ликвидације политичких неистомишљеника. Није, дакле, укинута вољом народа и зато данас није реч о увођењу и успостављању, него о васпостављању онога што је нелегално било укинуто и за то нам не треба референдум.

ЈЕЗИК НИЈЕ ПРОБЛЕМ

Као члан крунског савета Александра Карађорђевића, како гледате на примедбе да он нема право на престо с обзиром на абдикацију његовог претка? - Питање иначе веома спорне абдикације потежу они који су априори против Успостављања монархије. У свим монархијама постоји правило наслеђивања краљевског трона. Династија Карађорђевић је у Србији једина законита, јер је она била на трону у тренутку укидања монархије 1945. Према томе, први, то јест, најстарији син тадашњег краља наслеђује престо, а то је Александар, син Петра Другог. Противници монархије, међутим, истичу као препреку и његово лоше познавање српског језика? - Свима онима који данас истичу “проблем” језика, 1945. године није сметало што Броз није до краја своје владавине правилно говорио ни српски ни матерњи хрватски. А данас бисмо, ваљда требало да од човека рођеног у иностранству (јер му је родитељ изгнан из домовине) тражимо перфектно познавање матерњег језика?! С обзиром на све те околности, како гледате на предлоге да би престолонаследник, по угледу на бугарског цара, требало да оснује партију и опроба се на изборима? - Смешна су таква размишљања. Монарх је надстраначка личност, не приклања се ниједној партији и зато може да буде оно што се од њега очекује - помиритељ. То је боља позиција него председника републике који је, по правилу члан неке странке и намеће њене интересе. Са бугарским престолонаследником ситуација је сасвим другачија. Зато што је основао политичку странку, он више и није цар, него председник Владе.

Јованка СИМИЋ