«Fajnenšel tajms», 24. decembar 2003.

Srbi traže oživljavanje kraljevine kao spas za ugroženu naciju

Piše: Erik Dženson

Umiranje nacije je tužna pojava.

Sporo ali neizbežno, pedalj po pedalj, kao žrtva živog peska, nacija tone u očaj. Politički lideri, vodeći privrednici i obični građani, poput nekoordinisanih delova tela bore se da se od toga oslobode. Ali sa svakim uzaludnim pokušajem oni još više tonu u mrak istorije.

Mnogi Srbi, predosećajući nevolje za svoju naciju u predvečerje parlamentarnih izbora 28. decembra, smatraju da rizikuju nestanak, kao što se prethodno desilo sa Jugoslavijom. Potreban je snažan trzaj da bi se iščupalo iz blata, kažu oni, da bi se pobeglo od siromaštva, pada industrijske proizvodnje, strane vojne okupacije Kosova i zloupotrebe vlasti od strane vladajućih krugova u Beogradu koji su besramno odvojeni od naroda.

Ali za sve veći broj Srba demokratski odgovori nisu dovoljni. Umesto toga, oni traže povratak Kralja. Predizborna groznica u Srbiji donela je čitavu seriju monarhističkih iznenađenja.

Prvo, opšte uvažavani poglavar Srpske pravoslavne crkve, Patrijarh Pavle, potvrdio je svoju podršku vaspostavljanju Kraljevine Srbije. Ukidanje monarhije od strane komunista 1945. bilo je «posledica tiranije», objavio je on. Parlamentarne monarhije su «predvodnici prave demokratije».

Pavlova deklaracija, propraćena talasom natpisa u dnevnim novinama i debatama na televiziji, naglo je vratila srpski monarhizam, ideju za koju se pretpostavljalo da je mrtva već pola veka, u svest javnosti. Telefonska anketa na državnoj televiziji pokazala je da su gledaoci koji podržavaju vaspostavljanje u većini od 3 :1, a političari se pripremaju za udar na dan izbora. Jedna monarhistička partija, koja učestvuje na izborima, obećavajući vaspostavljanje monarhije 2004. godine, ima sve više pristalica i sada dobre šanse da učestvuje u formiranju nove srpske vlade.

«Skoro je nemoguće reći koliko je ljudi za monarhiju. To je još uvek manjina, ali mislim da bi propaganda vrlo verovatno mogla to da izmeni», kaže Ognjen Pribićević, predsednik beogradskog Centra za jugoistočne studije.

Čovek koji je u središtu svega ovoga nije političar nego starešina srpske kraljevske porodice, Prestolonaslednik Aleksandar Karađorđević.

Rođen u hotelu «Kleridžiz» u Londonu, u apartmanu koji je Vinston Čerčil za tu priliku proglasio jugoslovenskom teritorijom, gospodin Karađorđević, odrastao je u izgnanstvu i tek što je počeo da govori srpski.

Ipak «Njegovo Kraljevsko Visočanstvo Aleksandar Drugi», kako ga novi srpski rojalisti zovu, možda je već prvi kandidat za povratak na presto na Balkanu od kako ih je uspon komunizma sve silom ukinuo. Simeon Drugi, poznatiji pretendent iz susedne Bugarske, kockao se sa povratkom kroz bavljenje politikom, ali je kao Premijer u teškim vremenima rizikovao da sroza svoj ugled.

Za konvertite, imidž gospodina Karađorđevića brzo je evoluirao od stranca koji ne zna ništa ni o čemu do uvaženog člana kraljevske porodice, za samo dve godine od kako se porodica Karađorđević vratila u domovinu koju je napustila posle invazije nacističke Nemačke. Potencijalni Kralj duguje mnogo od svog uspeha prijemima koje on i njegova supruga Katarina organizuju u kraljevskoj rezidenciji u Beogradu: 25.000 gostiju za dve godine.

Ali njegov džinovski apetit za druženje nije njegova jedina prednost. Gospodin Karađorđević, pedesetosmogodišnji bivši britanski oficir i potonji biznismen, prijatne pojave, nudi razočaranim Srbima dva proizvoda koje nijedan političar u svojoj kampanji ne može da ponudi. Jedan je jasna veza sa pretkomunističkom erom u Srbiji, onim danima koje romantizuje sve veći broj Srba, očajnih nad sumornim ruševinama socijalizma koje dominiraju pejzažom srpskog javnog života. Drugi je nada da će biti uspostavljeno civilno društvo, izvan ružne demokratske arene.

Naslanjajući se zadovoljno o naslon fotelje u Kraljevskom Dvoru, ubedljivo najlepšoj kući u Beogradu, G. Karađorđević se u jednom od svojih intervjua fokusira na osećanja običnih Srba. «Postoji nepoverenje u sistem», kaže on. «Ljudi u fabrikama, u unutrašnjosti, su zabrinuti. Oni očekuju partnere, očekuju da neko dođe, očekuju da shvate kako stvari funkcionišu u tržišnoj ekonomiji.»

On se jasno drži po strani od zauzimanja čvrstih stavova po osetljivim pitanjima, kao što je okupacija Kosova od strane NATO. «Kada sanjam, sanjam da je to deo Srbije», jedino je rekao. Takođe kaže da bi Srbija trebalo da podrži stvaranje međunarodnog krivičnog suda. Ali, izvrdava temu saradnje sa Sudom za ratne zločine koji je izrazito nepopularan u Srbiji: «Osuđujem sve koji su počinili zločine protiv čovečnosti.»

Prestolonaslednikova neodređenost u pitanjima koja vode podelama funkcioniše za sada, a on insistira da bi to funkcionisalo i ako bi bio kralj. Kralj mora «da poštuje sve», na čitavom političkom spektru, kaže on.

Ali zato se ne ustručava kada je reč o demokratiji u Srbiji i o naporima od «apsolutno životnog značaja» da se radi na priključenju Evropskoj Uniji. Demokratija mora pobediti, sa ili bez monarhije. «Brinem se da bismo mogli da završimo kao u sendviču», kaže on, ukoliko Srbija ne uspe u svojim herkulovskim naporima da stigne Bugarsku i Rumuniju, i priključi se njihovom bloku 2007. godine.

Demokratija koju su Srbi osvojili pre tri godine svrgavanjem Slobodana Miloševića, bivšeg jugoslovenskog predsednika, bila je do sada sve samo ne uzvišena u svojim počecima. Ubice Zorana Đinđića, pokojnog Premijera, shvatile su to u martu ove godine. Glasači su samo uvećali gomilu svojih nezadovoljstava, uzrokujući neuspeh triju uzastopnih predsedničkih izbora.

Poruka G. Karađorđevića Srbima, ukoliko pažljivo slušaju, glasi da ih nikakvo krunisanje neće spasti od haosa mlade demokratije. Ali ukoliko u međuvremenu ohrabri neke Srbe da osećaju nadu umesto očaja, možda će pomoći da se opovrgne opšte prihvaćeni mit o odumiranju nacije.