НИН 01.01.2004.

Интервју Њ. К.В. Престолонаследника Александар II недељнику ''НИН''

Његово Краљевско Височанство Престолонаследник Александар II Карађорђевић

ИСКУСТВО ИЗ ПРВЕ РУКЕ

Дијаспора треба да има право гласа под условом да Срби ван Србије имају држављанство. Али ја не препоручујем право на посланичка места. Ми смо суверена земља и на бирачима је да одлуче ко су њихови представници, али из региона у земљи. Дакле, из региона у земљи а не региона изван Србије.

Случајност је, ваљда што је Њ.К.В. Престолонаследник Александар II Карађорђевић само на питање НИН-а о разједињености Срба ( и оних у Србији, и свих заједно и одвојено) одлучио да одговори на српском, и тиме нам свима покаже да, иако га још учи, има осећај за језик отаца. Јер, нејединство је, ваљда, прикладније на српском. О свим осталим проблемимима дијаспоре и Србије говори на разговетном енглеском, у радном кабинету Кралејвског Двора на Дедињу. То је грађевина од белог мермера са Брача, коју је подигао Његово Височанство Краљ Александар I – деда Принца Александра II – приватним средствима. Престолонаследник са својом породицом ту живи од лета 2001, а свега десет година пре, први пут за живота крочио је на српско тле. Ако не рачунамо његово рођење у апартману 212 лондонског хотела ''Клериџис'' који за ту прилику премијер Винстон Черчил прогласио југословенском територијом. Да би Принц Александар II имао право да наследи престо.

А док расправе о евентуалном успостављању уставне парламентарне монархије још трају, Принц Александар II говори за НИН о проблемима српске дијаспоре, којој је и сам доскора припадао.

Ваше Краљевско Височанство, с обзиром на то да сте велики део свог живота провели у изгнанству, како доживљавате однос матице и дијаспоре? Какву је комуникацију са Србијом дијаспора имала док сте ви били изван отаџбине, а каква је та комуникација данас?

- Док сам ја био у изгнанству, комуникација између дијаспоре и наше земље била је различита у различитим тренуцима. Уз то морамо имати у виду и различите видове емиграције која је напустила нашу земљу. На пример, постоји политичка емиграција, затим економска, али и комбинација, али и комбинација те две врсте. Ако погледамо на ситуацију у дијаспори после Другог светског рата до 1989. године, могу да кажем да сам имао пуно контаката са тим људима, и мислим да су неко од њих били у контакту са домовином, а неки други нису, иако су у ствари желеили да имају везу са отаџбином. Али, због тадашње власти, нису могли. Дакле, питање како је дијаспора имала контакте са домовином, па чак и са својим рођацима овде – врло је деликатно. После 1989. ствари су кренуле другим правцем. Створена је нада да ново отварање, и дијаспора је у целини стекла један сасвим нови поглед на то шта се дешава у домовини. Наравно, подмукли режим који је у то време владао Србијом, покушао је да регрутује дијаспору. На жалост, у коначном исходу, људи су страдали зато што се заправо ништа није много променило. Храбри, појединци су рекли да ће инвестирати свој новац овде, али и они су чак имали проблема. И један велики део радне снаге из наше земље још увек је радио у иностранству. Тако да смо морали да сачекамо следећи велики догађај у нашој земљи а то је и бло 5. октобар 2000. Пошто смо платили цену санкција, изолације, и наравно криминалне агресије. Али, моје је уверење да су сви људи у дијаспори, из сивх њених сегмената, веома везани за нашу земљу.

Данас, када сте овде, у својој земљи, да ли одржавате контакте са дијаспором? Шта Срби ван Србије желе од односа са матицом?

- Дијаспора, жели да помогне али, на неки начин, они не знају како да помогну. У дијаспори постоје многи успешни и многи носталгични људи. Постоје многи Срби коју су веома добро повезани у многим местима широм ове планете. Сигуран сам да би они желеили да нам помогну у овој клими у којој покушавамо да изградимо демократију. Било тако што би они директно инвестирали у нашу земљу, било што би окупљали људе које нознају да дођу и инвестирају у Србију. Али наши људи у иностранству нису сигурни какви методи и технике им стоје на располагању што се тога тиче. То захтевадаљи рад а такође и напор наше владе да читав тај пројекат развије. Суштина је да би сви требало да раде на добробит наше земље без обзира на њихова политичка уверење. Али, то подразумева добру организацију и планирање.

Срби у исељеништву често воде да кажу да је дијаспора онаква каква је држава. И да је српска дијаспора разједињена, зато што ни српска држава није ништа боља. Шта Ви мислите?

- Истина је да је сутиација у дијаспори слична овој у нашој земљи. Имамо пуно организација, асоцијација, клубова... То је врло добро. али пуно људи и у дијаспори и у отаџбини ради против себе, против народног интереса. Циљ свих тих клубова и организације које постоје, јесте да пмогну Србији јер су занитересовани за своју отаџбину. Међутим, правог контакта између дијаспоре и матице нема, јер иако је формирана Агенција за дијаспору, нисам чуо да она ради. Та агенција би требало да има секретарицу, публикације, требало би да има новац да плати телефонске рачуне... Немам никакву информацију о томе ни из Скупштине ни из владе. То је била добра идеја, али сада треба да сачекамо реализацију.

Колико су Вам дијаспора и њени односи са људима у Србији помогли да се да се вратите у земљу?

- Односи између дијаспоре и матице били су веома важни у мом повратку кући. Састао сам се са представницима многих организација у иностранству и сама чињеница што су те организације исказале интересовање за мој повратак и што смо о томе разговарали, мени је била велиак морална подршка. Постоји неколико организација на Западу, у земљама као што су Америка, Канада, Немачка, Аустралија, Нови Зеланд и друге, које су ми пружиле значајну подршку у отме да се вратим совјим коренима, јер и они су имали наду да ће се вратити својим коренима. Знате, ми имамо велики број људи у дијаспори, око три милиона Срба шром планете. И сви они нешто осећају за своју матицу и сви желе да се у једном тренутку врате у своју матицу. Надам се да су и сами стекли нову наду када су видели да сам се ја вратио.

Какав је Ваш став у вези са укључивањем Срба у исељеништву у политички живот матице? Дијаспора жели право гласа, министрство за дијаспору неколико загарантованих места у Скупштини Србије?

- Ја, наравно, у потпуности верујем у демократски процес али морам да заузмем став који ће се можда неким људима чинити оштрим. То је, пре свега, да дијаспора има право да гласа под условом да Срби ван Србије имају држављанству. И да се упостави добар систем регистрације који би био сасвим тачан, у чему би требало узети у обзир искуства других земаља. То свакако подразумева нове законе које треба да донесе наша скупштина и то се мора учинити у потпуности. Али ја не препоручујем права на посланичка места. Ми смо суверена земља и на бирачима је да одлуче ко су њихови представници али из региона у земљи. Дакле, из региона у земљи, а не региона изван Србије. Срби и у матици и у дијаспори треба да гласају за кандидате из изборних јединица у Србији. Мислим да је то сасвим нормална препорука и предложио бих да буде размотрена. Такође, много је ефикаснији начин да се реши питање регистровања бирача тако што би они гласали у амбасадама и конзулатима.

''За успостављање уставне парламентарне монархије постоји заинтересованост како у отаџбини, тако и у дијаспори. Што се дијаспоре тиче, многи од наших људи већ деценијама живе у уставним парламентарним монархијама''.

Да ли знате какво је расположење Срба из расејања према иницијативи о успостављању српске државе као парламентарне монарије?

- За успостављање уставне парламентарне монархије, постоји заинтересованост како у отаџбини, тако и у дијаспори. Што се дијаспоре тиче, многи од наших људи већ деценијама живе у уставним парламентарним монархијама. У Великој Британији, Канади, Аустралији. Они имају искуство из прве руке и врло добро осећају колико је тај систем демократски. Што се отаџбине тиче, и ту постоји заинтересованост, али постоји и потреба да се зна о чему се ту ради. Да ли такав систем демократски, како функционише у другим земљама, постоје ли избори, ко има власт, ко нема власт. На пример, у уставној парламентарној монархији краљ је на челу земље али земљом управља влада. Постоји потреба и у дијаспори и у земљи да се сазна како читава ствар функционише. Да се зна кад монарх није члан ниједне политичке странке. Дијаспора зна како то функционише, али на нама је да о отоме обавестимо људе у земљи.

Да ли је ДОС-ова власт учинила извесне помаке у успостављању боље сарадње матице са дијаспором или Срби из расејања имају право на разочарење у постпетооктобарску власт?

- Пети октобар је ДОС-ова је свакако изузетан датум у нашој историји. Имајући у виду огромне проблеме и патње, а имали смо диктатуру, имали смо подмукли режим, санкције, изолацију, агесију на српски народ, можете лако да замислите колико је новој влади која је дошла на власт било тешко да се суочи са свим тим проблемима. Дијаспора има врло јака осећања за отаџбину и они су повређени овним што се овде дешавало, исто као и гражани Србије. Али да би се промене створиле за три гогодине и неколико месеци – то захтева прилично напоран рад. Приметио сам да је повећан број посета људи из дијаспоре својим рођацима у земљи. Дијаспора је, такође, приметила помак у спровођењу демократских начела у матици. Свакако би враћање права гласа било најзначајнији корак у повезивњу матице и дијаспоре. Оно што у 2004. гони треба учинити да би се ти оноси поправили, велики је посао. Никако не можемо себи допустити да радимо једни против других. А оно што свима можемо да понудимо, јесте да радимо зајендо на општу дборобит.

Зора Латиновић