NIN 01.01.2004.

Intervju Nj. K.V. Prestolonaslednika Aleksandar II nedeljniku ''NIN''

Njegovo Kraljevsko Visočanstvo Prestolonaslednik Aleksandar II Karađorđević

ISKUSTVO IZ PRVE RUKE

Dijaspora treba da ima pravo glasa pod uslovom da Srbi van Srbije imaju državljanstvo. Ali ja ne preporučujem pravo na poslanička mesta. Mi smo suverena zemlja i na biračima je da odluče ko su njihovi predstavnici, ali iz regiona u zemlji. Dakle, iz regiona u zemlji a ne regiona izvan Srbije.

Slučajnost je, valjda što je Nj.K.V. Prestolonaslednik Aleksandar II Karađorđević samo na pitanje NIN-a o razjedinjenosti Srba ( i onih u Srbiji, i svih zajedno i odvojeno) odlučio da odgovori na srpskom, i time nam svima pokaže da, iako ga još uči, ima osećaj za jezik otaca. Jer, nejedinstvo je, valjda, prikladnije na srpskom. O svim ostalim problemimima dijaspore i Srbije govori na razgovetnom engleskom, u radnom kabinetu Kralejvskog Dvora na Dedinju. To je građevina od belog mermera sa Brača, koju je podigao Njegovo Visočanstvo Kralj Aleksandar I – deda Princa Aleksandra II – privatnim sredstvima. Prestolonaslednik sa svojom porodicom tu živi od leta 2001, a svega deset godina pre, prvi put za života kročio je na srpsko tle. Ako ne računamo njegovo rođenje u apartmanu 212 londonskog hotela ''Kleridžis'' koji za tu priliku premijer Vinston Čerčil proglasio jugoslovenskom teritorijom. Da bi Princ Aleksandar II imao pravo da nasledi presto.

A dok rasprave o eventualnom uspostavljanju ustavne parlamentarne monarhije još traju, Princ Aleksandar II govori za NIN o problemima srpske dijaspore, kojoj je i sam doskora pripadao.

Vaše Kraljevsko Visočanstvo, s obzirom na to da ste veliki deo svog života proveli u izgnanstvu, kako doživljavate odnos matice i dijaspore? Kakvu je komunikaciju sa Srbijom dijaspora imala dok ste vi bili izvan otadžbine, a kakva je ta komunikacija danas?

- Dok sam ja bio u izgnanstvu, komunikacija između dijaspore i naše zemlje bila je različita u različitim trenucima. Uz to moramo imati u vidu i različite vidove emigracije koja je napustila našu zemlju. Na primer, postoji politička emigracija, zatim ekonomska, ali i kombinacija, ali i kombinacija te dve vrste. Ako pogledamo na situaciju u dijaspori posle Drugog svetskog rata do 1989. godine, mogu da kažem da sam imao puno kontakata sa tim ljudima, i mislim da su neko od njih bili u kontaktu sa domovinom, a neki drugi nisu, iako su u stvari želeili da imaju vezu sa otadžbinom. Ali, zbog tadašnje vlasti, nisu mogli. Dakle, pitanje kako je dijaspora imala kontakte sa domovinom, pa čak i sa svojim rođacima ovde – vrlo je delikatno. Posle 1989. stvari su krenule drugim pravcem. Stvorena je nada da novo otvaranje, i dijaspora je u celini stekla jedan sasvim novi pogled na to šta se dešava u domovini. Naravno, podmukli režim koji je u to vreme vladao Srbijom, pokušao je da regrutuje dijasporu. Na žalost, u konačnom ishodu, ljudi su stradali zato što se zapravo ništa nije mnogo promenilo. Hrabri, pojedinci su rekli da će investirati svoj novac ovde, ali i oni su čak imali problema. I jedan veliki deo radne snage iz naše zemlje još uvek je radio u inostranstvu. Tako da smo morali da sačekamo sledeći veliki događaj u našoj zemlji a to je i blo 5. oktobar 2000. Pošto smo platili cenu sankcija, izolacije, i naravno kriminalne agresije. Ali, moje je uverenje da su svi ljudi u dijaspori, iz sivh njenih segmenata, veoma vezani za našu zemlju.

Danas, kada ste ovde, u svojoj zemlji, da li održavate kontakte sa dijasporom? Šta Srbi van Srbije žele od odnosa sa maticom?

- Dijaspora, želi da pomogne ali, na neki način, oni ne znaju kako da pomognu. U dijaspori postoje mnogi uspešni i mnogi nostalgični ljudi. Postoje mnogi Srbi koju su veoma dobro povezani u mnogim mestima širom ove planete. Siguran sam da bi oni želeili da nam pomognu u ovoj klimi u kojoj pokušavamo da izgradimo demokratiju. Bilo tako što bi oni direktno investirali u našu zemlju, bilo što bi okupljali ljude koje noznaju da dođu i investiraju u Srbiju. Ali naši ljudi u inostranstvu nisu sigurni kakvi metodi i tehnike im stoje na raspolaganju što se toga tiče. To zahtevadalji rad a takođe i napor naše vlade da čitav taj projekat razvije. Suština je da bi svi trebalo da rade na dobrobit naše zemlje bez obzira na njihova politička uverenje. Ali, to podrazumeva dobru organizaciju i planiranje.

Srbi u iseljeništvu često vode da kažu da je dijaspora onakva kakva je država. I da je srpska dijaspora razjedinjena, zato što ni srpska država nije ništa bolja. Šta Vi mislite?

- Istina je da je sutiacija u dijaspori slična ovoj u našoj zemlji. Imamo puno organizacija, asocijacija, klubova... To je vrlo dobro. ali puno ljudi i u dijaspori i u otadžbini radi protiv sebe, protiv narodnog interesa. Cilj svih tih klubova i organizacije koje postoje, jeste da pmognu Srbiji jer su zaniteresovani za svoju otadžbinu. Međutim, pravog kontakta između dijaspore i matice nema, jer iako je formirana Agencija za dijasporu, nisam čuo da ona radi. Ta agencija bi trebalo da ima sekretaricu, publikacije, trebalo bi da ima novac da plati telefonske račune... Nemam nikakvu informaciju o tome ni iz Skupštine ni iz vlade. To je bila dobra ideja, ali sada treba da sačekamo realizaciju.

Koliko su Vam dijaspora i njeni odnosi sa ljudima u Srbiji pomogli da se da se vratite u zemlju?

- Odnosi između dijaspore i matice bili su veoma važni u mom povratku kući. Sastao sam se sa predstavnicima mnogih organizacija u inostranstvu i sama činjenica što su te organizacije iskazale interesovanje za moj povratak i što smo o tome razgovarali, meni je bila veliak moralna podrška. Postoji nekoliko organizacija na Zapadu, u zemljama kao što su Amerika, Kanada, Nemačka, Australija, Novi Zeland i druge, koje su mi pružile značajnu podršku u otme da se vratim sovjim korenima, jer i oni su imali nadu da će se vratiti svojim korenima. Znate, mi imamo veliki broj ljudi u dijaspori, oko tri miliona Srba šrom planete. I svi oni nešto osećaju za svoju maticu i svi žele da se u jednom trenutku vrate u svoju maticu. Nadam se da su i sami stekli novu nadu kada su videli da sam se ja vratio.

Kakav je Vaš stav u vezi sa uključivanjem Srba u iseljeništvu u politički život matice? Dijaspora želi pravo glasa, ministrstvo za dijasporu nekoliko zagarantovanih mesta u Skupštini Srbije?

- Ja, naravno, u potpunosti verujem u demokratski proces ali moram da zauzmem stav koji će se možda nekim ljudima činiti oštrim. To je, pre svega, da dijaspora ima pravo da glasa pod uslovom da Srbi van Srbije imaju državljanstvu. I da se upostavi dobar sistem registracije koji bi bio sasvim tačan, u čemu bi trebalo uzeti u obzir iskustva drugih zemalja. To svakako podrazumeva nove zakone koje treba da donese naša skupština i to se mora učiniti u potpunosti. Ali ja ne preporučujem prava na poslanička mesta. Mi smo suverena zemlja i na biračima je da odluče ko su njihovi predstavnici ali iz regiona u zemlji. Dakle, iz regiona u zemlji, a ne regiona izvan Srbije. Srbi i u matici i u dijaspori treba da glasaju za kandidate iz izbornih jedinica u Srbiji. Mislim da je to sasvim normalna preporuka i predložio bih da bude razmotrena. Takođe, mnogo je efikasniji način da se reši pitanje registrovanja birača tako što bi oni glasali u ambasadama i konzulatima.

''Za uspostavljanje ustavne parlamentarne monarhije postoji zainteresovanost kako u otadžbini, tako i u dijaspori. Što se dijaspore tiče, mnogi od naših ljudi već decenijama žive u ustavnim parlamentarnim monarhijama''.

Da li znate kakvo je raspoloženje Srba iz rasejanja prema inicijativi o uspostavljanju srpske države kao parlamentarne monarije?

- Za uspostavljanje ustavne parlamentarne monarhije, postoji zainteresovanost kako u otadžbini, tako i u dijaspori. Što se dijaspore tiče, mnogi od naših ljudi već decenijama žive u ustavnim parlamentarnim monarhijama. U Velikoj Britaniji, Kanadi, Australiji. Oni imaju iskustvo iz prve ruke i vrlo dobro osećaju koliko je taj sistem demokratski. Što se otadžbine tiče, i tu postoji zainteresovanost, ali postoji i potreba da se zna o čemu se tu radi. Da li takav sistem demokratski, kako funkcioniše u drugim zemljama, postoje li izbori, ko ima vlast, ko nema vlast. Na primer, u ustavnoj parlamentarnoj monarhiji kralj je na čelu zemlje ali zemljom upravlja vlada. Postoji potreba i u dijaspori i u zemlji da se sazna kako čitava stvar funkcioniše. Da se zna kad monarh nije član nijedne političke stranke. Dijaspora zna kako to funkcioniše, ali na nama je da o otome obavestimo ljude u zemlji.

Da li je DOS-ova vlast učinila izvesne pomake u uspostavljanju bolje saradnje matice sa dijasporom ili Srbi iz rasejanja imaju pravo na razočarenje u postpetooktobarsku vlast?

- Peti oktobar je DOS-ova je svakako izuzetan datum u našoj istoriji. Imajući u vidu ogromne probleme i patnje, a imali smo diktaturu, imali smo podmukli režim, sankcije, izolaciju, agesiju na srpski narod, možete lako da zamislite koliko je novoj vladi koja je došla na vlast bilo teško da se suoči sa svim tim problemima. Dijaspora ima vrlo jaka osećanja za otadžbinu i oni su povređeni ovnim što se ovde dešavalo, isto kao i gražani Srbije. Ali da bi se promene stvorile za tri gogodine i nekoliko meseci – to zahteva prilično naporan rad. Primetio sam da je povećan broj poseta ljudi iz dijaspore svojim rođacima u zemlji. Dijaspora je, takođe, primetila pomak u sprovođenju demokratskih načela u matici. Svakako bi vraćanje prava glasa bilo najznačajniji korak u povezivnju matice i dijaspore. Ono što u 2004. goni treba učiniti da bi se ti onosi popravili, veliki je posao. Nikako ne možemo sebi dopustiti da radimo jedni protiv drugih. A ono što svima možemo da ponudimo, jeste da radimo zajendo na opštu dborobit.

Zora Latinović