ГЛОРИЈА, 06.01.2004.

Принцеза Катарина Карађорђевић, интимно

ДОБРА ВИЛА СРПСКЕ БАЈКЕ 

Супруга Александра II Карађорђевића у ексклузивној исповести за Глорију говори о свом првом браку, како је у Вашингтону упознала садашњег мужа и одлучила да се посвети краљевићима, и због чега у њиховом животу испуњеном јаким емоцијама једино недостају заједничка деца   

Принцеза Катарина Карађорђевић рођена је у грчкој престоници Атини, 13. новембра 1943. године, у породици богатих грчких трговаца. Њен отац Роберт и мајка Ана Батис малу Катарину су, у годинама после Другог светског рата, након основног школовања које је добила у Грчкој, послали у приватни интернат за девојчице у швајцарски град Лозану. Тамо је добила строго васпитање, научила да се снађе и ван топлог породичног дома, а стекла је и знања која су половином прошлог века још увек била на високој цени.

- Рођена сам у традиционалној грчкој породици, а моји родитељи су са пуно љубави одгајали мене и сестру. Након основног образовања у Грчкој, отишла сам у Швајцарску и то време за мене је било врло напорно и интензивно. Много сам учила, и често се без страха суочавала са свим проблемима и изазовима. Увек сам волела да се дружим, па сам и тада, као и данас имала пуно пријатеља. У Америку сам отишла са својим првим супругом, уписала на универзитет јер сам желела да научим више о бизнису. Успела сам да постанем успешна пословна жена и на то сам врло поносна. Мислим да је једна од мојих основних врлина то што сам увек искрена и увек покушавам да не обећавам оно што не могу да испуним.  

Њен живот, пре него што је у Америци упознала принца Александра Карађорђевића подазумевао је стално сељење. Путовања су била саставни део њеног живота, живела је у иностранству и најдуже у Америци. Свог првог супруга упознала је као девојка од 19 година, удала се и убрзо потом добила и децу, сина Дејвида и кћерку Алисон.  

- Веома млада сам се удала и посветила породици. Од ране младости сам се посветила хуманитарном раду и још тада успевала да постигнем завидне успехе помажући људима. Након две деценије брака ми више нисмо имали много тога заједничког и растали смо се. Деца су већ била велика, на путу да самостално закораче у свој живот. 

Данас они живе у Америци. Дејвид је потпредседник једне велике банке, има 39 година и није ожењен, моја кћерка Алисон има 38 година, четворо деце и са супругом има приватну фирму која се бави телекомуникацијама. Поносна сам на своје унуке. Најстарија Аманда има 17 година, Стефани 16, Николас је напунио 14, а мали Мајкл има 11 година. Радује ме што су се Аманда и Стефани посветиле озбиљном студирању и поносна сам због тога. Дечаци више воле фудбал, али је то уобичајено за њихов узраст.

У то време будућа принцеза живела је у Америци, баш као и принц Александар, где су се упознали, а касније су се преселили и живели у Лондону.  

- Била сам у Вашингтону и пријатељи су ме позвали на ручак. Данас ми се чини да уопште није било случајно то што су нас наши заједнички пријатељи сместили да седимо једно до другог. Нисам одмах знала за његову титулу, али ми се допало то што је Александар веома поштен, образован и реалистичан човек. Била је то љубав на први поглед. Од тренутка кад смо се угледали нешто се одгодило. Дуго смо разговарали и договорили се да се обавезно видимо. Тако је и било. Он је такође био свеже разведен од своје прве супруге, принцезе Марије од Орлеана с којом је имао три сина - Петра и близанце Александра и Филипа који су у време када су почели да живе са нама имали по 18 месеци, а Петар 3 и по године. Венчали смо се у Лондону 21. септембра 1985. године а деца су дошла да живе са нама. Кум на венчању био нам је грчки краљ Константин, стари сват стриц мог мужа, краљевић Томислав. Када ме је Александар питао да ли желим да се удам за њега, такође ме је питао да ли могу да будем мајка његовој деци. У то време његова жеља да се врати у Београд била је само неодсањани сан али је он, исто као и његов отац Краљ Петар непрестано патио и припремао се за тај дан који ће једном сигурно доћи. 

- Кад су деца дошла да живе са нама Петар је имао 4 и по године а близанци 2 и по. Били су веома мали и требала им је сва љубав ововг света и због тога сам ја одлучила да им се потпуно посветим. И колико год да смо Александар и ја желели да имамо и своју децу ја сам се тога свесно одрекла како би се Петар, Александар и Филип осећали сигурно и били срећни. Били су врло блиски са мном, и почели су да ме зову мама. Али Александар и ја смо смо се увек старали да проводе лета и распусте са првом женом мог супруга. Ми имамо веома добар однос са њом, што је веома важно и yа дечаке. Алисон и Дејвид већ су били зрели људи и ја сам сву своју љубав усмерила ка малим краљевићима како би стасали у квалитетне и добре младе људе. Они су дивни момци, сва тројица студирају и као и сва остала деца њиховог узраста умеју да буду помало тешки али нам никад нису правили веће проблеме. Као и сва деца нису баш увек на време завршавали школске задатке, умели су да се задрже у игри и да касније лежу. Они су паметни и талентовани млади људи. Често сам размишљала о томе како би дивно било да смо Александар и ја имали и своју децу, међутим кад данас погледам у Петра и близанце и видим како су сјајни, знам да је то била права ствар. Како их је троје стално су у некој јурњави и стално двојица смиπљају πтосове кјима би насамарили оног трећег. То је обично Филип који је веома добар дечак и изузетно леп дечак. Александар веома личи на оца, док је најстарији Петар пресликана фигура свог деде краља Петра. 

ПОВРАТАК КУЋИ 

О својој првој посети Београду принцеза Катарина прича испрекидано, с пуно емоција и помућених сећања. Након шест година брака с принцом Александром и непрестаног надања да ће се границе Србије коначно отворити и за краљевску породицу жеља им се 1991. године коначно испунила.  

- Био је то веома емотиван период посебно за мог мужа. Сан који смо толике године сањали, сан је постајао стварсност. Највећа радост за њега је била то што је децу и мене довео у земљу својих предака, у своју земљу у коју се коначно вратио. Тада јоπ нисмо могли да слутимо да ће се наша највећа жеља, да живимо са својим народом, једном заиста испунити. Мој муж је иначе један веома реалан и рационалан човек и цео тај дводневни доживљај, прва посета Београду и Србија за њега је било невероватно искуство. А дочек овде био је предиван. Много народа изашло је на улице и тргове да по први пут види сина краља Петра којег су сви волели. Добродошлица је била узбудљива и топла, људи су стајали на балконима, на улици и свуда око нас. Наше емоције су толико биле узбуркане и ми као да смо били у једном јаком трансу.  

Присећајући се тих првих дана у Србији и позива да дођу овде, принцеза збркано описује осећања која су их превладала. Сећа се како је њен супруг, седећи у авиону стално и изнова понављао исто питање: Да ли је истина да долазим кући? 

- Као да му није било довољно да то чује само једном. Константно сам морала да понављам да јесте истина, да ми стварно идемо у Србију, али је он опет питао и питао. Било му је потребно то да чује поново и поново, требало му је времена да ту чињеницу свари. Он је био тај којем се остварила деценијска жеља читаве породице. Уз почасти, вољен и жељен вратио се у своју земљу. А мали Петар спремао се да одржи свој први говор нашем народу, на нашем језику. Имао је једва десет година. Кад смо коначно слетели на сурчински аеродром мог мужа су савладале емоције. Заплакао је и пољубио земљу из које је потекао. У та два дана проведена у Србији била су најјаче емотивно искуство које сам доживела.  

Исто као и супруга Краља Петра, принцеза Александра, кћерка грчког краља Александра и Аспазије Манос, и принцеза Катарина је Гркиња. О свом животу у Србији она каже да се не разликује много од оног какав се живи у Грчкој. 

- И ја потичем са Балкана. А грчки и српски народ веома су слични, а и током година живота с мојим супругом у Лондону сам упознала толико људи који долазе одавде да сам већ јако добро знала какви су и какав им је менталитет. Упознајући животне навике, исхрану, и обичаје Срба успела сам да откријем задивљујуће сличности које они деле с народом из којег ја потичем. Лако сам се прилагодила. Већ приликом друге посете Србији имала сам прилике да путујем по унутраπњости, да посећујем болнице и дечије установе. Неизмерно ме је забринула чињеница да наши људи, наша деца посебно, не добијају увек адекватну негу, због недостатка медицинске опреме и лекова, и што сам видела неке услове каквих више нема у цивилизованом делу света. Потпуно сам се посветила хуманитарном раду. Једноставно нисам могла да седим скрштених руку, а помагала сам колико сам могла људима свих националности и свих вероисповести које су протекли ратови на било који начин погодили. Како су деца наше највеће благо а и најугроженија група мој рад фокусиран је пре свега на њих, као и на старе људе. Бринем о томе како сакупити новац за медицинску опрему, лекове и дечију храну. У слободно време телефоном разговарам са својом децом. Она ми нису близу и бар на неки начин желим да знам шта се догађа.