"GLORIJA", 06.01.2004.

Princeza Katarina Karađorđević, intimno

DOBRA VILA SRPSKE BAJKE

Supruga Aleksandra II Karađorđevića u ekskluzivnoj ispovesti za Gloriju govori o svom prvom braku, kako je u Vašingtonu upoznala sadašnjeg muža i odlučila da se posveti kraljevićima, i zbog čega u njihovom životu ispunjenom jakim emocijama jedino nedostaju zajednička deca

Princeza Katarina Karađorđević rođena je u grčkoj prestonici Atini, 13. novembra 1943. godine, u porodici bogatih grčkih trgovaca. Njen otac Robert i majka Ana Batis malu Katarinu su, u godinama posle Drugog svetskog rata, nakon osnovnog školovanja koje je dobila u Grčkoj, poslali u privatni internat za devojčice u švajcarski grad Lozanu. Tamo je dobila strogo vaspitanje, naučila da se snađe i van toplog porodičnog doma, a stekla je i znanja koja su polovinom prošlog veka još uvek bila na visokoj ceni.

- Rođena sam u tradicionalnoj grčkoj porodici, a moji roditelji su sa puno ljubavi odgajali mene i sestru. Nakon osnovnog obrazovanja u Grčkoj, otišla sam u Švajcarsku i to vreme za mene je bilo vrlo naporno i intenzivno. Mnogo sam učila, i često se bez straha suočavala sa svim problemima i izazovima. Uvek sam volela da se družim, pa sam i tada, kao i danas imala puno prijatelja. U Ameriku sam otišla sa svojim prvim suprugom, upisala na univerzitet jer sam želela da naučim više o biznisu. Uspela sam da postanem uspešna poslovna žena i na to sam vrlo ponosna. Mislim da je jedna od mojih osnovnih vrlina to što sam uvek iskrena i uvek pokušavam da ne obećavam ono što ne mogu da ispunim.

Njen život, pre nego što je u Americi upoznala princa Aleksandra Karađorđevića podazumevao je stalno seljenje. Putovanja su bila sastavni deo njenog života, živela je u inostranstvu i najduže u Americi. Svog prvog supruga upoznala je kao devojka od 19 godina, udala se i ubrzo potom dobila i decu, sina Dejvida i kćerku Alison.

- Veoma mlada sam se udala i posvetila porodici. Od rane mladosti sam se posvetila humanitarnom radu i još tada uspevala da postignem zavidne uspehe pomažući ljudima. Nakon dve decenije braka mi više nismo imali mnogo toga zajedničkog i rastali smo se. Deca su već bila velika, na putu da samostalno zakorače u svoj život.

Danas oni žive u Americi. Dejvid je potpredsednik jedne velike banke, ima 39 godina i nije oženjen, moja kćerka Alison ima 38 godina, četvoro dece i sa suprugom ima privatnu firmu koja se bavi telekomunikacijama. Ponosna sam na svoje unuke. Najstarija Amanda ima 17 godina, Stefani 16, Nikolas je napunio 14, a mali Majkl ima 11 godina. Raduje me što su se Amanda i Stefani posvetile ozbiljnom studiranju i ponosna sam zbog toga. Dečaci više vole fudbal, ali je to uobičajeno za njihov uzrast.

U to vreme buduća princeza živela je u Americi, baš kao i princ Aleksandar, gde su se upoznali, a kasnije su se preselili i živeli u Londonu.

- Bila sam u Vašingtonu i prijatelji su me pozvali na ručak. Danas mi se čini da uopšte nije bilo slučajno to što su nas naši zajednički prijatelji smestili da sedimo jedno do drugog. Nisam odmah znala za njegovu titulu, ali mi se dopalo to što je Aleksandar veoma pošten, obrazovan i realističan čovek. Bila je to ljubav na prvi pogled. Od trenutka kad smo se ugledali nešto se odgodilo. Dugo smo razgovarali i dogovorili se da se obavezno vidimo. Tako je i bilo. On je takođe bio sveže razveden od svoje prve supruge, princeze Marije od Orleana s kojom je imao tri sina - Petra i blizance Aleksandra i Filipa koji su u vreme kada su počeli da žive sa nama imali po 18 meseci, a Petar 3 i po godine. Venčali smo se u Londonu 21. septembra 1985. godine a deca su došla da žive sa nama. Kum na venčanju bio nam je grčki kralj Konstantin, stari svat stric mog muža, kraljević Tomislav. Kada me je Aleksandar pitao da li želim da se udam za njega, takođe me je pitao da li mogu da budem majka njegovoj deci. U to vreme njegova želja da se vrati u Beograd bila je samo neodsanjani san ali je on, isto kao i njegov otac Kralj Petar neprestano patio i pripremao se za taj dan koji će jednom sigurno doći.

- Kad su deca došla da žive sa nama Petar je imao 4 i po godine a blizanci 2 i po. Bili su veoma mali i trebala im je sva ljubav ovovg sveta i zbog toga sam ja odlučila da im se potpuno posvetim. I koliko god da smo Aleksandar i ja želeli da imamo i svoju decu ja sam se toga svesno odrekla kako bi se Petar, Aleksandar i Filip osećali sigurno i bili srećni. Bili su vrlo bliski sa mnom, i počeli su da me zovu mama. Ali Aleksandar i ja smo smo se uvek starali da provode leta i raspuste sa prvom ženom mog supruga. Mi imamo veoma dobar odnos sa njom, što je veoma važno i ya dečake. Alison i Dejvid već su bili zreli ljudi i ja sam svu svoju ljubav usmerila ka malim kraljevićima kako bi stasali u kvalitetne i dobre mlade ljude. Oni su divni momci, sva trojica studiraju i kao i sva ostala deca njihovog uzrasta umeju da budu pomalo teški ali nam nikad nisu pravili veće probleme. Kao i sva deca nisu baš uvek na vreme završavali školske zadatke, umeli su da se zadrže u igri i da kasnije ležu. Oni su pametni i talentovani mladi ljudi. Često sam razmišljala o tome kako bi divno bilo da smo Aleksandar i ja imali i svoju decu, međutim kad danas pogledam u Petra i blizance i vidim kako su sjajni, znam da je to bila prava stvar. Kako ih je troje stalno su u nekoj jurnjavi i stalno dvojica smiπljaju πtosove kjima bi nasamarili onog trećeg. To je obično Filip koji je veoma dobar dečak i izuzetno lep dečak. Aleksandar veoma liči na oca, dok je najstariji Petar preslikana figura svog dede kralja Petra.

POVRATAK KUĆI

O svojoj prvoj poseti Beogradu princeza Katarina priča isprekidano, s puno emocija i pomućenih sećanja. Nakon šest godina braka s princom Aleksandrom i neprestanog nadanja da će se granice Srbije konačno otvoriti i za kraljevsku porodicu želja im se 1991. godine konačno ispunila.

- Bio je to veoma emotivan period posebno za mog muža. San koji smo tolike godine sanjali, san je postajao stvarsnost. Najveća radost za njega je bila to što je decu i mene doveo u zemlju svojih predaka, u svoju zemlju u koju se konačno vratio. Tada joπ nismo mogli da slutimo da će se naša najveća želja, da živimo sa svojim narodom, jednom zaista ispuniti. Moj muž je inače jedan veoma realan i racionalan čovek i ceo taj dvodnevni doživljaj, prva poseta Beogradu i Srbija za njega je bilo neverovatno iskustvo. A doček ovde bio je predivan. Mnogo naroda izašlo je na ulice i trgove da po prvi put vidi sina kralja Petra kojeg su svi voleli. Dobrodošlica je bila uzbudljiva i topla, ljudi su stajali na balkonima, na ulici i svuda oko nas. Naše emocije su toliko bile uzburkane i mi kao da smo bili u jednom jakom transu.

Prisećajući se tih prvih dana u Srbiji i poziva da dođu ovde, princeza zbrkano opisuje osećanja koja su ih prevladala. Seća se kako je njen suprug, sedeći u avionu stalno i iznova ponavljao isto pitanje: Da li je istina da dolazim kući?

- Kao da mu nije bilo dovoljno da to čuje samo jednom. Konstantno sam morala da ponavljam da jeste istina, da mi stvarno idemo u Srbiju, ali je on opet pitao i pitao. Bilo mu je potrebno to da čuje ponovo i ponovo, trebalo mu je vremena da tu činjenicu svari. On je bio taj kojem se ostvarila decenijska želja čitave porodice. Uz počasti, voljen i željen vratio se u svoju zemlju. A mali Petar spremao se da održi svoj prvi govor našem narodu, na našem jeziku. Imao je jedva deset godina. Kad smo konačno sleteli na surčinski aerodrom mog muža su savladale emocije. Zaplakao je i poljubio zemlju iz koje je potekao. U ta dva dana provedena u Srbiji bila su najjače emotivno iskustvo koje sam doživela.

Isto kao i supruga Kralja Petra, princeza Aleksandra, kćerka grčkog kralja Aleksandra i Aspazije Manos, i princeza Katarina je Grkinja. O svom životu u Srbiji ona kaže da se ne razlikuje mnogo od onog kakav se živi u Grčkoj.

- I ja potičem sa Balkana. A grčki i srpski narod veoma su slični, a i tokom godina života s mojim suprugom u Londonu sam upoznala toliko ljudi koji dolaze odavde da sam već jako dobro znala kakvi su i kakav im je mentalitet. Upoznajući životne navike, ishranu, i običaje Srba uspela sam da otkrijem zadivljujuće sličnosti koje oni dele s narodom iz kojeg ja potičem. Lako sam se prilagodila. Već prilikom druge posete Srbiji imala sam prilike da putujem po unutraπnjosti, da posećujem bolnice i dečije ustanove. Neizmerno me je zabrinula činjenica da naši ljudi, naša deca posebno, ne dobijaju uvek adekvatnu negu, zbog nedostatka medicinske opreme i lekova, i što sam videla neke uslove kakvih više nema u civilizovanom delu sveta. Potpuno sam se posvetila humanitarnom radu. Jednostavno nisam mogla da sedim skrštenih ruku, a pomagala sam koliko sam mogla ljudima svih nacionalnosti i svih veroispovesti koje su protekli ratovi na bilo koji način pogodili. Kako su deca naše najveće blago a i najugroženija grupa moj rad fokusiran je pre svega na njih, kao i na stare ljude. Brinem o tome kako sakupiti novac za medicinsku opremu, lekove i dečiju hranu. U slobodno vreme telefonom razgovaram sa svojom decom. Ona mi nisu blizu i bar na neki način želim da znam šta se događa.