Политика, 21. 01.2004.  

КРАЉ КАО СИМБОЛ

Ако постоји потреба за вођом, он треба да буде изаван политике

Бојим се да како критичари, тако и они који стају у одбрану монархије исувише емоционално заузимају свој став у погледу решења облика владавине државе Србије (позивам се само на следећа писма у рубрици ''Међу нама'': ''Монархија најбоље решење'' – 28.11.2003; ''Монархије реликти прошлости'' – 1.12.2003; ''Стотину разлога против монархије'' – 8.12.2003; ''Преседан у историји државног права'' – 9.12.2003; ''Зашто монархија'' – 16.12.2003; ''Референдум о повратку монархије'' – 17.12.2003). Јер, ако нам је свима циљ пут ка једној правној и грађанској Србији отвореног друштва, у којој ће појединац бити несамо независна већ и основна редност, слободан – уз прихватање демократских процедура – да критикује туђе предлоге, нарочито оне из центра политичке моћи, потребна нам је другачија аргументација која полази од државе данашњег српског тренутка.

Рец је о типу државе која је мултикултурална и мултинационална и где је идентите народа и државе изузетно снажан, па се уопште поставља питање да ли се може успоставити из једног оваквог либералног угла гражанска држава Србија. Свакако да је решење у дистинкцији обичајне и политичке заједнице, где би ова друга следила чисто формалним правима, не и на партикуларним идентитетима, инсистирање на државно територијалном националитет, а културно – етничко разматрати корз цивилно друштво.  

Наравно, ништа од овога није спорно до тренутка када принципе либерализма треба да спојимо са принципима мултикултурализма, дакле са институционализовањем права мањинским групама, чиме одлазимо од примата индивидуалних права и позивамо се на културно-етничка права мањина. Па зашто онда не и већине? 

Свакако да је тешка имплементација оваквих принципа, фактички неприсутних (на простору о коме је реч) у нови српски устав, у коме је либералзам комбинован са мултикултуралношћу неминовности, па једини излаз видим у успостављању уставне парламентарне монархије. Као противтеже позитивној дискриминацији у корист мањине, где би се у грађанској држави из већинске етничко културне заједнице, по којој држава и носи име, институционализовао монарх са низом протоколарно-репрезентативних функција, али и на овим просторима тако значајном – да представља колективну меморију, културну вредност, историју, језик, обијчај, традицију. Балканац је човек који држи до симбола, а краљ је симбол. Позната карактеролошка црта већинског народа – ауторитарност виђена кроз историјску (ропство и азијатски деспотизам отоманске имеприје), геостратешку (граница  цивилизација), културно-историјску (обичај, религија, култура) перспективу неизоставно упућује на потребу за вођом.  

И заиста, није ли боље, ако већ уопште постоји потреба за вођом, да се он нађе изнад поља политичког, а ипак да он буде институционализован у том пољу, ауторитет, али опет суштински ван сваког поља моћи. Шта добијамо тиме – ослобођен парламент за националну расправу кроз сучељавање либерализма и социјализма, а не више оних који је другачије разумеју. Увођењем монархије, неко ће споменути, није ли република боља – и то је одлично. Расправа ће се помрити на облик владавине (монархија или република), чиме се прави отклон од тако опасне расрпаве о облику поретка, дакле да ли демократски или ауторитарни поредак, као дилема губи на значају.

Његош Манојловић

студент ФПН, Београд