Politika, 21. 01.2004.  

KRALJ KAO SIMBOL

Ako postoji potreba za vođom, on treba da bude izavan politike

Bojim se da kako kritičari, tako i oni koji staju u odbranu monarhije isuviše emocionalno zauzimaju svoj stav u pogledu rešenja oblika vladavine države Srbije (pozivam se samo na sledeća pisma u rubrici ''Među nama'': ''Monarhija najbolje rešenje'' – 28.11.2003; ''Monarhije relikti prošlosti'' – 1.12.2003; ''Stotinu razloga protiv monarhije'' – 8.12.2003; ''Presedan u istoriji državnog prava'' – 9.12.2003; ''Zašto monarhija'' – 16.12.2003; ''Referendum o povratku monarhije'' – 17.12.2003). Jer, ako nam je svima cilj put ka jednoj pravnoj i građanskoj Srbiji otvorenog društva, u kojoj će pojedinac biti nesamo nezavisna već i osnovna rednost, slobodan – uz prihvatanje demokratskih procedura – da kritikuje tuđe predloge, naročito one iz centra političke moći, potrebna nam je drugačija argumentacija koja polazi od države današnjeg srpskog trenutka.  

Rec je o tipu države koja je multikulturalna i multinacionalna i gde je identite naroda i države izuzetno snažan, pa se uopšte postavlja pitanje da li se može uspostaviti iz jednog ovakvog liberalnog ugla gražanska država Srbija. Svakako da je rešenje u distinkciji običajne i političke zajednice, gde bi ova druga sledila čisto formalnim pravima, ne i na partikularnim identitetima, insistiranje na državno teritorijalnom nacionalitet, a kulturno – etničko razmatrati korz civilno društvo.  

Naravno, ništa od ovoga nije sporno do trenutka kada principe liberalizma treba da spojimo sa principima multikulturalizma, dakle sa institucionalizovanjem prava manjinskim grupama, čime odlazimo od primata individualnih prava i pozivamo se na kulturno-etnička prava manjina. Pa zašto onda ne i većine? 

Svakako da je teška implementacija ovakvih principa, faktički neprisutnih (na prostoru o kome je reč) u novi srpski ustav, u kome je liberalzam kombinovan sa multikulturalnošću neminovnosti, pa jedini izlaz vidim u uspostavljanju ustavne parlamentarne monarhije. Kao protivteže pozitivnoj diskriminaciji u korist manjine, gde bi se u građanskoj državi iz većinske etničko kulturne zajednice, po kojoj država i nosi ime, institucionalizovao monarh sa nizom protokolarno-reprezentativnih funkcija, ali i na ovim prostorima tako značajnom – da predstavlja kolektivnu memoriju, kulturnu vrednost, istoriju, jezik, obijčaj, tradiciju. Balkanac je čovek koji drži do simbola, a kralj je simbol. Poznata karakterološka crta većinskog naroda – autoritarnost viđena kroz istorijsku (ropstvo i azijatski despotizam otomanske imeprije), geostratešku (granica  civilizacija), kulturno-istorijsku (običaj, religija, kultura) perspektivu neizostavno upućuje na potrebu za vođom.  

I zaista, nije li bolje, ako već uopšte postoji potreba za vođom, da se on nađe iznad polja političkog, a ipak da on bude institucionalizovan u tom polju, autoritet, ali opet suštinski van svakog polja moći. Šta dobijamo time – oslobođen parlament za nacionalnu raspravu kroz sučeljavanje liberalizma i socijalizma, a ne više onih koji je drugačije razumeju. Uvođenjem monarhije, neko će spomenuti, nije li republika bolja – i to je odlično. Rasprava će se pomriti na oblik vladavine (monarhija ili republika), čime se pravi otklon od tako opasne rasrpave o obliku poretka, dakle da li demokratski ili autoritarni poredak, kao dilema gubi na značaju.

Njegoš Manojlović

student FPN

Beograd