Saopštenje

ВЕСТИ, 11.јануар, 2004 “БЕЗ УСТАВА НЕМА ВАСКРСА” – Интервју Проф. др Павла Николића, експерта за уставно право дневном листу ''Вести''

ПРОФ. ДР ПАВЛЕ НИКОЛИЋ, ЕКСПЕРТ ЗА УСТАВНО ПРАВО

БЕЗ УСТАВА НЕМА ВАСКРСА

• Доношење новог Устава је "услов свих услова" за васкрс нове, демократске Србије • Још децембра 2000. године предлагао сам да се Народна скупштина прогласи за Уставотворну • Сад би најрационалније било да се образује тзв. Министарство за конституанту, које би, уз пуно ангажовање истинских експерата, израдило предлог новог Устава

Доношење новог Устава Србије морало би да представља коначну потврду промена и свега што је пети октобар 2000. године значио и морао да значи, те је и доношење новог Устава "услов свих услова" за васкрс нове, демократске Србије. Устав би морао беспоговорно да почива на тековинама демократије, модерне уставности и цивилизације, али и на изворној српској демократској традицији. Нажалост, не може се у том погледу бити велики оптимиста. Препреке су очигледне: изузетно велика расцепканост данашње политичке сцене, неуходаност вишестраначког система, низак ниво политичке културе, снажно изражена тежња за остварењем себичних страначких интереса и лидерских амбиција... А, било би апсолутно неприхватљиво усвајање новог Устава на основу једног "трулог" компромиса. Зато на творцима новог Устава лежи историјска одговорност - оценио је у разговору за "Вести" проф. др Павле Николић, експерт за уставно право.

Зашто нови Устав још није донет?

- Доношењу новог Устава је требало приступити одмах после 5. октобра 2000. То није учињено, јер је превладала идеја измишљеног, у ствари лажног легализма. Још децембра те године предлагао сам да се изабрана Народна скупштина прогласи за Уставотворну и да, у том својству, стави ван снаге недемократски, злосрећни Милошевићев Устав из 1990. и одмах приступи изради новог Устава. То је морало да се учини ако је 5. октобар био радикалан, у суштини револуционарни преокрет, а он је то био и морао је да буде. Али, тад нико није јавно подржао мој предлог, а знатно касније су се неки "присетили" да је требало тако учинити. То је била погубна грешка нове демократске власти, што је изазвало бројне негативне последице, као и драстично заостајање у процесу транзиције уопште.

Најмање 10 региона

- Сматрам да вишеструко демократско значење политичко-територијалне аутономије, односно регионализације, намеће потребу њеног увођења новим Уставом. Она се карактерише тиме што јединице ове аутономије, покрајине и региони, уживају висок степен аутономности у односу на централну власт, знатно већи од степена аутономности јединица локалне самоуправе, а мањи и квалитативно другачији од степена самосталности федералних јединица. Задржавање асиметричности у регионализацији (само две покрајине) значило би опстајање статусне неравноправности између постојећих покрајина и осталих делова Србије. Зато је она неприхватљива, као и решење које се залаже за успостављање само пет-шест региона, јер оно носи ризик стварања јаких центара моћи. Међутим, образовање 10,12 и више региона (у Војводини три, а на Косову и Метохији два) отклонило би поменуте опасности и омогућило остварење истинске политичко-територијалне аутономије.

Какве су сад перспективе новог Устава?

- Новоизабраној Народној скупштини пало је у задатак да донесе нови Устав, али није јасно када ће то учинити. У редовима садашњих прламентарних странака постоје различита мишљења о садржају будућег Устава и времену када га треба донети: одмах, у неком разумном року или га, пак, не треба донети, већ само извршити неке измене у постојећем Уставу. Сматрам да би се доношење новог Устава могло извести на легалан и целисходан начин -проглашавањем Народне скупштине за Уставотворну, или избором Уставотворне скупштине, која би располажући изворном уставотворном влашћу сама прописала поступак доношења новог Устава, без икакве обавезе да поштује одредбе постојећег Устава о процедури. Најрационалније би било, а пракса у свету то познаје, да се образује тзв. Министарство за конституанту, које би, уз пуно ангажовање истинских експерата, израдило предлог новог Устава.

Како би требало дефинисати Србију новим Уставом?

- Такозвана грађанска концепција има потпуно анационални приступ, који је апсолутно недопустив, јер значи пренебрегавање чињенице да је државу Србију створио српски народ и да ју је обновио после турског ропства, као и да је Србију током ратова у прошлости бранио српски народ, а напокон, српски народ је апсолутно већински у Србији. Искључиво национални приступ, такође, није прихватљив, јер у Србији живе бројне националне мањине са истим правима и дужностима као и српски народ. Једино прихватљива и веродостојна дефиниција је: "Србија је држава српског народа и свих њених равноправних грађана без обзира на расу, националност, етничко порекло, језик и вероисповест". Радује ме да су неки променили мишљење, па данас заступају овакво одређење Србије.

Шта су радили?

Шта је урадила досадашња комисија за израду новог Устава?

- Одлука о доношењу новог Устава била је пропраћена доношењем неуставног закона којим је прописан поступак за доношење новог Устава. Тај закон је грубо повредио Устав из 1990, који је вољом нове демократске власти остао у важности и после 5. октобра 2000. Доношењем тог закона учињено је нешто што историја демократске уставности није забележила: нижим актом, прописан је поступак за доношење устава - вишег акта. Уставна комисија је радила више месеци, али не само да нови Устав Србије није донет, већ је рад прекинут новембарским распуштањем Народне скупштине, а да јавности није презентовано дело Уставне комисије.

Србија република или монархија?

- Република се у нашој земљи под Брозом и Милошевићем показала као неуспешан облик владавине, јер су се под њеним окриљем развили ауторитарни режими, а после 5.октобра 2000. република је доживела компромитацију - недопустиво пасивна улога председника републике (из бившег режима), а затим троструки неуспешни председнички избори. С друге стране, уставна парламентарна монархија је модерна, демократски уређена правна држава. Ограничена власт краља у духу и по правилима уставне парламентарне монархије са обавезним потписом министра, неспорно висок ауторитет краља као симбола јединства и трајности државе, као и његова нестраначка позиција, што му све омогућава улогу арбитра и помиритеља у политичком животу земље, сигурна су залога демократије. Не треба сметнути с ума да је Србија увек била монархија, осим под Брозом, Милошевићем и у последње три године транзиције, а у време важења својих устава из 1888. и 1903. досезала и врхунце европске уставности. Васпостављање уставне парламентарне монархије би значило враћање Србије њеним коренима и сврставање у породицу земаља са високоразвијеном уставношћу. Тренутна ситуација у Србији указује на неопходност многих радикалних промена, а посебно и облика владавине.

Радмила Лончар