Дневник, Нови Сад, 2. фебруар 2004.

Интервју: ПРОФЕСОР УСТАВНОГ ПРАВА ДР ПАВЛЕ НИКОЛИЋ ЗА „ДНЕВНИК”

Преовладао је лажни легализам

На 6. светском конгресу за уставно право, који је недавно одржан у Сантјаго де Чилеу, професору др Павлу Николићу додељена је титула почасног председника Међународног удружења за право, као и Златна медаља Католичког универзитета Чилеа.

Професор Николић је један од оснивача тог удружења, његов генерални секретар и једанаест година потпредседник.

- Ово је истовремено и признање нашој науци и уставном праву, чији посленици су, сем малобројних појединаца, успели да у протеклом смутном времену очувају дигнитет наше науке и научне мисли и да прате развој модерног уставног права. Уосталом, ово међународно удружење је и основано у Београду, 1981. године на иницијативу аргентинских, француских и још неких конституционалиста, уз свесрдну подршку наших, да би данас представљало најзначајнију институцију у овој области – каже за “Дневник” професор др Павле Николић.

Међу првима сте се залагали за уставотворну скупштину, одмах након 5. октобра 2000. године, која би значила дисконтинуитет с претходним системом. Тај предлог није наишао на подршку у политичким круговима нове демократске власти у Србији. Зашто није прихваћен и од кога је то зависило?

- Тај 5. октобар 2000. године је као луча засветлео у тмини бившег ауторитарног режима и отворио пут за радикалне преокрете. Од тих првих дана сам инсистирао да је неопходно укидање Милошевићевог недемократског устава Србије и доношење новог, демократског. Предложио сам да се изабрана Народна скупштина прогласи за уставотворну и да у том својству стави ван снаге тада важећи Милошевићев устав из 1990. године, да донесе привремене уставне акте који би омогућили даље функционисање државе и да се одмах приступи изради новог устава. Такође сам предлагао да се донесе закон о неважности свих закона донетих од АВНОЈ-а до тада. Сматрао сам то императивом, јер 5. октобар није био уобичајена смена партија на власти, већ један радикални, у суштини револуционарни чин. Он је представљао дефинитивно рушење омраженог Милошевићевог режима и отварање пута за успостављање истинског демократског режима. На жалост, на овај апел се нико тада није освртао. Преовладала је идеја неког измишљеног, у ствари лажног легализма, па је злосрећни Милошевићев устав остао, уосталом као и Устав СРЈ из 1992. године. То је била погубна грешка нове, демократске власти, која нам се вишеструко осветила изазивајући крупне негативне последице – успоравање, па и онемогућавање одвијања процеса реформе и транзиције уопште, отежавање и спречавање радикалних персоналних и других промена у полицији, државној безбедности, војсци, судству и у другим сферама. Праве разлоге због којих није одмах укинут стари и донет нови устав могу навести само они од којих је то зависило. Одлука о томе донета је много касније, када су негативне последице постале очигледне и опасне.

Сачинили сте предлог устава Србије којим се предлаже враћање монархије. Сматрате ли да је дошло време да се у Србији спроведе референдум о томе и које су, по вашем мишљењу, предности монархије?

- На Митровдан 2001. пред јавност сам изнео нацрт новог устава Србије “Устав Краљевине Србије”. Основна мисао у изради нацрта устава је била да темељ из кога може да се изнедри васкрс једне нове, демократске Србије, јесте потпуно нови устав, саздан на осведоченим цивилизацијским и демократским принципима, али и на изворној српској демократској традицији. У контексту бројних питања које устав треба да регулише заложио сам се, и то преточио у уставноправне одредбе, за васпостављање уставне парламентарне монархије. На то су ме навели бројни и сматрам упечатљиви разлози: почев од истинских демократских вредности саме уставне парламентарне монархије, као такве, до историјских и разлога традиције, а посебно оних везаних за нашу садашњу и блиску прошлост. Србија је скоро шест деценија живела под тоталитарним Брозовим и ауторитарним Милошевићевим режимом, а република је била основ и оквир тих режима. На жалост, неуспешност републике се испољила и у периоду после 5. октобра – начин “функционисања” институције председника Републике и троструки дебакл председничких избора. Једноставно речено, Србија практично више од три године живи без председника Републике. Уставна парламентарна монархија је модерна, демократски уређена правна држава и не може да се претвори у режим личне власти.

Очекујете ли, уколико се нађе решење за актуелну политичку кризу у Србији, да политичке странке дођу до заједничког решења о будућем уставу Србије и какав би тај договор могао бити?

- У погледу договора нисам оптимиста, јер досадашњи ток израде предлога новог устава и општа политичка атмосфера не уливају наду у успех. Наиме, тврдокорна залагања за страначка опредељења у Уставној комисији, која није јавно ни презентовала свој рад, неслагања странака о неким кључним уставним питањима, али и општи низак ниво политичке културе, борба за остварење себичних страначких интереса и лидерских амбиција, као и игнорисање експерата, не стварају погодну климу за израду квалитетног и трајног или трајнијег текста устава, а поготово не у неком догледном времену. Разуме се, још већа штета би била усвојити неки текст као разултат “трулог” компромиса, који би био привремен.

Љ. Малешевић