Politika, 14. februar 2004

 Lični stav

 VELIKI JUBILEJ NEKAD I SAD

 mr. Dušan M. Babac

potpredsednik Srpskog Heraldičkog Društva

Dva veka od Prvog srpskog ustanka i nastanka moderne države veliki je istorijski datum. O tome kako su drugi narodi obeležavali svoje velike istorijske datume izlišno je govoriti. Bilo kakvo poređenje sa proslavom dvesta godina od sticanja nezavisnosti Sjedinjenih Američkih Država (1976), dvesta godina od pada Bastilje (1989) ili na primer ovogodišnje proslave dvesta godina od uspostavljanja ordena Legije časti u suštini za nas danas predstavljaju samo liste događaja kojima na žalost nećemo prisustvovati. Zbog toga bi bilo izuzetno korisno da se barem prisetimo kako je to kod nas bilo obeležavano u prošlosti.  

Na stogodišnjicu ustanka je u Beogradu krunisan Kralj Petar I a zatim miropomazan u manastiru Žiča. Na taj način su krunisani i svi njegovi napori da Srbija postane jedna od najdemokratskijih država svoga vremena sa naprednim ustavom i stabilnim političkim prilikama. O tome kakva je Srbija bila tada i kako je obeležen ovaj značajan datum svedoči prvi i najstariji srpski dokumentarni film koji je tada snimljen. Te godine je ustanovljen i najviši državni orden Karađorđeve Zvezde koji je u oslobodilačkim ratovima koje je Srbija vodila u periodu 1912-1921. godine postao mnogo više od ordena, postao je simbol viteštva. 

Sledeći veliki jubilej, 150 godina Ustanka je proslavljen 1954. godine, znači u vreme totalitarnog komunističkog režima Josipa Broza. U takvom kontekstu potpuno neverovatno zvuči činjenica da je tom prilikom donet Zakon o izgradnji nove Narodne biblioteke Srbije, na Vračarskom platou, čija je izgradnja trajala više godina. Ovaj monumentalni objekat i bastion kulture našeg naroda ostao je za sva vremena da svedoči o tome da je čak i u vreme kada se to ponajmanje moglo očekivati, bilo dovoljno razumevanja za značaj godišnjice najvećeg događaja u novijoj srpskoj istoriji. 

Danas, kada proslavljamo dvestogodišnjicu, Srbija će, makar ona zvanična iako nije baš sasvim jasno šta danas kod nas taj pojam tačno predstavlja, svoj veliki jubilej proslaviti dramskim muzičko scenskim poduhvatom pod nazivom "Skela". Skromna pretpostavka autora ovih redova je da bi skela trebalo da predstavlja metaforu naše tranzicije iz prošlosti u bolje sutra. Svakako pre tog boljeg sutra, pogledajmo sadašnjost, makar onu parafernalnu koja veoma dobro ilustruje stanje u kome se država nalazi. Naime, danas se veliki jubilej srpske države proslavlja sa još uvek važećim zvaničnim obeležjima, grbom na kome pleni crvena petokraka a u podnožju se obrće zupčanik našeg razvoja i bez himne. U isto vreme zvanični simbol proslave predstavlja jedna lepršava verzija gorepomenutog grba, štit sa lebdećim kiflama, predpostavljam paradigmama ocila, i naravno bez časnog krsta. Tu se na žalost ne završava priča, jer mi u ovom trenutku predstavljamo jednu od retkih egzotičnih zemalja koja ne dodeljuje ni svoje ordenje. Tako nam se po pravilu događa da, kada dolaze šefovi stranih država ili pak kad visoki diplomatski predstavnici završavaju svoje misije, iz Srbije i Crne Gore odlaze praznih ruku. To će se na žalost dogoditi i sa građanima ove zemlje koji su svojim dugogodišnjim radom i dostignućima zadužili našu nauku, kulturu i privredu. Tako nešto nije bilo zabeleženo ni u Titovo vreme. 

Možda se može pomisliti da simboli države nemaju nekog suštinskog značaja, ali kako onda objasniti da oni koji su se u poslednjih desetak godina okupljali oko himne "Bože pravde" i ispod dvoglavog belog orla, danas smatraju da je usvajanje tih istih simbola u stvari uvođenje monarhije na mala vrata. I letimičan pogled na krunisane grbove republika Crne Gore, Bugarske i Ruske Federacije jasno govori da je ta vrsta inferioronsti u odnosu na sopstvenu prošlost naš autentični izum. Neki od njih takođe smatraju da je i naša najveća sramota to što ćemo ovaj veliki jubilej proslaviti bez predsednika republike kao jedina zemlja u Evropi. Ja bih samo pokušao da podsetim da je ova zemlja u prethodnih 200 godina, samo 60 godina bila republika o čijem kvalitetu sami građani mogu da daju svoj sud. A na repliku da smo jedini takvi u Evropi, još bih dodao da su polovina članica Evropske Unije, i to one razvijenije, zapravo monarhije.