SVEDOK, 15.jun 2004. – Intervju Nj.K.V. Prestolonaslednika Aleksandra II

EKSKLUZIVNO

Princ Aleksandar II Karađorđević, o sporazumu sa Vladom Srbije, statusu Belog dvora, Zadužbini kralja Petra I u Topoli, vezama u Svetskoj banci i pomoći Mlađanu Dinkiću, o duplim standardima sveta

KARAĐORĐEVIĆI MORAJU DA RADE ZA SVE GRAĐANE SRBIJE,

NJIMA NIJE MESTO U POLITIČKOJ ARENI

Piše: Dobrica GAJIĆ

Jedan od najvećh poena monarhisti Srbije stekli su krajem aprila, kad je, posle pregovora sa Svetskom bankom, ministar finansija Mlađan Dinkić rekao da je dobru startnu poziciju u tim razgovorima umnogome olakšao princ Aleksandar II Karađorđević, koji je veliki prijatelj sa direktorom Svetske banke Džejmsom Volfensonom.

U javnosti su se odmah pojavile priče da bi nam sve bilo lakše i lepše da je Srbija kraljevina i da bismo kao monarhija lakše ušli u Evropsku uniju. Osim toga, odlično je profunkcionisala i veza Beli dvor - Vlada Srbije, jer je država obezbedila sredstva za finansiranje troškova Starog i Belog dvora, kako bi se otvorio za posetioce.

Bio je to razlog da se za intervju obratimo princu Aleksandru II Karađorđeviću, koji se ljubazno odazvao molbi.

Princ Aleksandar II Karađorđević je, da podsetimo, sin kralja Petra II Karađorđević}a i grčke princeze Aleksandre, kćerke grčkog kralja Aleksandra i Aspazije Manos. Ro|en je 17. jula 1945. u londonskom hotelu Kleridžis, u apartmanu broj 212, koji je za tu priliku britanski premijer Vinston Čerčil proglasio jugoslovenskom teritorijom.

Od 1966. princ Aleksandar II Karađorđević je kao oficir britanske vojske službovao na Bliskom istoku, u Italiji i Zapadnoj Nemačkoj. U britanskoj armiji napredovao je do čina kapetana, da bi 1972. napustio oficirsku karijeru i posvetio se biznisu.

Iz braka sa brazilskom princezom Marijom de Glorijom od Orleana i Braganse, sa kojom se venčao 1972, ima tri sina: Petra (1980.) i blizance Filipa i Aleksandra (1982.). Od nje se razveo 1983, a 1985. sklopio je u Londonu brak sa Grkinjom Katarinom Batis. Sa porodicom je prvi put posetio Srbiju 1991, kada ga je dočekalo više desetina hiljada pobornika dinastije Karađorđević.

Od leta 2001. princeza Katarina i princ Aleksandar II Karađorđević žive u Kraljevskom dvoru u Beogradu.

Svedok: Vaše kraljevsko visočanstvo, otvorili ste dvorski kompleks za narod. Paralelno, Vlada Srbije donela je odluku da obrazuje Fond za Beli dvor, što može dovesti do stvaranja "malog Versaja" u Beogradu. U kakvom se stanju nalazi dvorski kompleks, Šta treba prvenstveno uraditi?

Aleksandar Karađorđević: Dvorski kompleks je u stanju koje bih nazvao boljim od onog čega sam se bojao, gorim od onog kome sam se nadao. Veoma dugo u njega nije ulagano, i tragovi propadanja su posebno bili primetni na zgradi Belog dvora koja nije dočekala planiranu rekonstrukciju početkom 1980-tih godina, ali i na terasama, platoima, bazenima i pratećim objektima. Od kada moja porodica i ja ovde boravimo, uložili smo značajna sredstva u održavanje, popravke i rekonstrukciju. Kroz dvorski kompleks od tada je prošlo više od 12.000 posetilaca. Sada, kada je Vlada Srbije odlučila da ovaj kompleks ponovo stavi na delimično budžetsko odr`žvanje, verujem da će davnašnji planovi o otvaranju i omogućavanju boljeg uvida posetilaca u umetničke i istorijske fondove ovih zdanja konačno biti realizovani. O tome je postignut sporazum sa Vladom Srbije, i mi sada radimo na implementaciji tog sporazuma.

S: Koliko vredna umetnička dela se nalaze u Belom dvoru i čiji radovi su u pitanju? Da li ste zadovoljni obezbeđenjem samog objekta i brigom koju je država preduzela u tom smislu?

A.K: Ne može se govoriti o materijalnoj vrednosti umetničkih fondova, jer se ta vrednost obično definiše na tržištu umetničkih dela. Međutim, ova dela imaju neprocenjivi značaj za našu istoriju, pre svega, i deo su evropske i svetske kulturne baštine. To se odnosi na arhitekturu, skulpturu, slikarstvo, grafiku i dela primenjene umetnosti. Pomenuću vam Krasnova, Meštrovića, Paje Jovanovića, Nikole Pusena, Albrehta Altdofera, Karpoa, Rembranta, Veronezea, Fromantena, Kanaleta, Palme Starijeg, Lubarde itd. Objekti su obezbe|eni u skladu sa sporazumom zaključenim sa organima državne zajednice.

S: Kako bi trebalo rešiti status dvorskog kompleksa na Dedinju i kome bi trebalo da pripadne: državi ili Karađorđevićima? Da li je denacionalizacija u tom slučaju pravo rešenje?

A.K: Moj stav je dobro poznat javnosti. Smatram da ovaj kompleks treba da ostane jedna i nedeljiva celina, jer bi svako drugo rešenje predstavljalo ogroman gubitak za našu nacionalnu i kulturnu istoriju. S obzirom da je ovaj kompleks u sadašnjem statusu državna svojina, i da je to jedini način da on i ostane jedinstven, predložio sam da se zakonski naslednici namire na drugi način. Podsetio bih da je slično rešenje primenjeno i u mnogim drugim evropskim državama, kako monarhijama tako i republikama.

S: Kakvi su Vam planovi sa objektima u Topoli? Sa dobro urađenim putem i više uloženih sredstava, koji bi vratili sjaj tom gradu, on bi mogao da postane turistički centar Srbije?

A.K: Objekti u Topoli su, većim delom, taoci posleratnog bezakonja. Izuzeti su iz vlasništva i nadležnosti Zadužbine kralja Petra Prvog, dati na upotrebu društvenim firmama, i danas se nalaze u stanju za koje su manje krivi oni koji su se tamo zatekli od onih koji uporno, iz godine u godinu, evo već punih 12 godina, osporavaju testament kralja Petra Prvog. Sama Zadužbina dobro radi, ali dok se ne reguliše pravni status njene imovine, nije moguće preduzimati hrabrije poslovne korake koji bi bili na korist i Zadužbine i čitave Topole, pa i tog dela Šumadije.

S: Ministar finansija Mlađan Dinkić rekao je da je na nedavnim pregovorima u Londonu i Vašingtonu mnogo stvari uspešno uradio zahvaljujući Vašem uticaju i pomoći. O čemu se tačno radilo?

A.K: Imao sam dobru priliku da aktiviram neke svoje kontakte i prijateljske veze kako bih omogućio ministru finansija da u direktnom kontaktu na najvišem nivou međunarodnih finansijskih institucija iznese programe i potrebe Srbije. Mislim da je ministar bio veoma zadovoljan, znam da su i u tim međunarodnim institucijama sa simpatijama i odobravanjem saslušali našu stranu, i biću veoma srećan da i ubuduće svoja poznanstva i uticaj stavim u službu nacije.

S: Šta možete još da uradite kako biste privukli strane investitore u Srbiju? Gde smo kao država zatajili, jer ekonomska saradnja sa svetom ne teče onako kako smo očekivali?

A.K: Moja spremnost i kontakti nisu nikakva tajna za bilo koga. Kome sam potreban, naći će me! Gde god idem, ja govorim o stanju u zemlji i o našim potrebama i planovima. Potrebno je, međutim, da kroz vrata koja se otvore neko i uđe! Čini mi se da je spremnost da se koristi moja dobra volja sve prisutnija, i ja se nadam dobrim rezultatima.

S: Na čemu ste sa princezom Katarinom najviše angažovani? Na kakav odjek nailaze akcije pod Vašim pokroviteljstvom?

A.K: U ovom momentu moja supruga se najviše bavi humanitarnim radom. Ona je i zvanično koordinator za saradnju sa međunarodnim humanitarnim organizacijama, i na tom poslu je imala mnogo uspeha. Ja se više bavim stvaranjem i širenjem kontakata u poslovnim i diplomatskim krugovima, kao i aktivnostima oko pomoći našoj darovitoj omladini.

S: Boravili ste krajem maja u San Francisku jednim lepim povodom?

A.K: Tačno, krajem maja moj sin kraljević Aleksandar diplomirao je na tamošnjem Univerzitetu, i to je za nas bilo vreme ponosa i zadovoljstva. Prisustvovali smo svečanosti tom prilikom, usled čega nas je na venčanju španskog prestolonaslednika, princa od Asturijasa, koje se dešavalo u isto vreme, zastupao moj srednji sin kraljević Filip.

S:Šta rade druga dva sina, čime se oni bave? Znaju li srpski jezik? Izgleda da ste i Vi počeli malo bolje da govorite nego ranije?

A.K: Petar je angažovan na nekim svojim projektima, a Filip još studira. Učenje srpskog jezika i obnavljanje zaboravljenog je stvar na kojoj rade. Što se mene tiče, nadam se da ste u pravu!

S: Kako promeniti duple standarde sveta prema Srbiji? Primetili ste negde da se od nas traži hapšenje haških optuženika, a da od Avganistana niko nije tražio da pronađe vođe Al Kaide.

A.K: Čovek može i treba da bude političar, ali ne sme prestati da bude čovek. To važi svuda, pa i u krugovima iz kojih se upravlja sudbinom sveta. Tačno je da je Srbija i čitav narod ocrnjen toliko da se stiče utisak kako se ponegde smatra kako ih to osloba|a obaveze da se prema nama pridržavaju čak i sopstvenih merila i kriterijuma. Ogorčen sam činjenicom da su milijarde trošene bez imalo oklevanja kada je bilo potrebno zasipati nas bombama, a da se sada iznalazi svaki zamislivi razlog da bi se pomoglo makar samo toliko da se popravi i sagradi ono što je bahato razoreno i uništeno.

Pravo je čudo sa kakvom lakoćom se svakodnevno smišljaju ultimatumi, kako se nikome ne čini čudnim da se jedna zemlja i jedan narod ucenjuju obavezom lova na okrivljene u Hagu, dok se savršeno normalnim smatra da tamo gde međunarodne snage imaju punu vojnu, izvršnu i svaku drugu moć, navodno ne može da se podigne optužnica protiv evidentnih zločinaca jer ili nema pravih svedoka, ili nema pravih dokumenata, ili nema prave volje, a uslovi za gonjenje se obično steknu čim potencijalni okrivljeni umre od starosti. To nije neznanje ili nesposobnost, to su blago rečeno dupli standardi, ili – tačnije – to je poziv da se Srbi istrebljuju. I taj poziv se čuo i razumeo, na primer na Kosovu i Metohiji!

S: Situacija na Kosmetu je poseban problem za srpski narod. Apelujete li na svetske zvaničnike da zaštite naš narod i naše svetinje, jer je to obaveza međunarodne zajednice? Kako oni reaguju, uživamo li podršku negde?

A.K: Ja gde god mogu govorim o tome. Ljudi me slučaju, mislim da su voljni da pomognu, ali je isto tako činjenica da je dozvoljeno da se situacija toliko otme iz ruku, da ponekad mislim kako im je stalo samo da se odatle izvuku, ne pitajući za cenu. Samo, tu cenu treba da platimo mi! U daljoj budućnosti vide}e se da će cenu plaćati i drugi, ali ti drugi to danas ili ne vide, ili ne mare, ili misle kako }e se nešto valjda desiti pa će o tome neko drugi brinuti brigu!

S: Profesor Dragoljub Kavran, član Krunskog saveta, izjavio je da članovima Kraljevskog doma mesto nije u političkoj areni. Ovi predsednički izbori pokazali su da to ne važi za princezu Jelisavetu?

A.K: Ja sam o tome u nekoliko navrata saopštio svoj stav. Ko god nosi prezime Karađorđević, mora znati da mu nije mesto u političkoj areni kao učesniku. Naravno da se to ne odnosi na pravo na političko mišljenje i stav, ali Karađorđevići mogu raditi samo za sve građane ove zemlje, bez obzira na rod, veru i ideološko opredeljenje, a to se ne može ako ste kandidat ili konkurent za političku funkciju, kakva god ona bila.

HRABAR STAV PATRIJARHA PAVLA I SPC

S: Vi, naravno, smatrate da je povratak monarhije prava stvar za Srbiju. Kako gledate na nedvosmislenu podršku koju su Vam uputili SPC i patrijarh Pavle?

A.K: Zahvalan sam im! Kao i mnogo puta tokom našeg postojanja, Crkva i patrijarh su imali i viziju, i odgovornost pred narodom i istorijom, i hrabrost da svoj stav saopšte jasno i nedvosmisleno.

U BUDUNOST SA MONARHIJOM

S: Ne bi trebalo isključivati mogućnost da Srbija jednog dana kao monarhija postane član EU. Koliko je narod raspoložen za tako nešto?Šta bi to značilo za Srbiju? Da li bi monarhija pod krunom Karađorđevića bila rešenje i za Crnu Goru, kao u vreme Vašeg dede, kralja Aleksandra?

A.K: Ne znam zašto ne bi? Već smo videli koje probleme i bespuće donosi slepo i neodgovorno hodanje stazom koja i nije bila pravljena da bi se njom išlo u budućnost, nego da se nigde ne bi išlo! Od svih promašaja komunističke vizije, opstala je samo ova, i ona se održava veštački, trošeći i ono malo energije koja je preostala.

OPTUŽBE BEZ DOKAZA

S: Kako doživljavate osporavanje Vaše biografije iz redova srpske emigracije? Zamera Vam se da niste bili u dobrim odnosima sa svojim ocem kraljem Petrom II, da ste lojalni Vatikanu i da pripadate malteškim vitezovima?

A.K: Kada neko ništa ne zna, ili kada mu do istine nije stalo, on postaje hiperkreativan i nema kraja niti granice do koje ga to neće odvesti. Ima ljudi koji misle da im je moj otac bio bliži nego meni, da su oni više zaslužili da mu budu deca nego ja, da sloboda podrazumeva pravo da optužujete bez dokaza, i da presuđujete bez zakona. Jedino ne mogu da se nose sa jednom prostom činjenicom: moj otac je bio otac meni, a ne njima, i za sve što sam kao sin činio ili nisam činio ja odgovaram samo seni moga oca, i nikome više. Bilo bi lepo da se ti ljude prisete svojih očeva, i da svoje misli i dugove namire prema njima.