СРПСКИ ИЗБОРИ ТРЕБАЛО БИ ДА УТРУ ПУТ ЗА ПОВРАТАК КРАЉА

Пише: Џон О'Саливен

БЕОГРАД, СРБИЈА - Београд је град у коме се сусрећу контрасти – Исток и Запад, Хабзбуршка и Отоманска империја, турска кафа и еспресо. Ако су Срби стекли глас љутих националиста, то је зато што су морали тако дуго да се боре против толиких окупатора за своју независност. Те су битке добили – последњу у Другом светском рату када су Срби били на страни Савезника против Немаца, иако су се српски комунисти – партизани, и Срби монархисти – четници, исто тако жестоко борили једни против других за контролу над послератном Југославијом.

Комунисти су победили, и, под Титом, дубоко замрзнули националну и политичку еволуцију земље, све док Југославија није почела да се распада почетком 90-их. Србија, предвођена бескрупулозним комунистима који су тражили легитимитет пригрливши лажни хипер национализам који је више ''мирисао'' на тридесете него на деведесте, убрзо је била умешана у серију ратова са својим пост-југословенским суседима, са циљем да из рушевина титоизма извуче велику Србију.

Србија је изгубила и другу рунду ратова. Бескрупулозни комуниста пар екселанс, бивши председник Србије Слободан Милошевић, сада је у Хагу, на суђењу за ратне злочине. А Срби покушавају да прихвате политичке чињенице живота у савременој Европи.

Прва таква чињеница је да изгубљени ратови доносе последице. Неће бити велике Србије. Шта више, Србија каква тренутно постоји ће скоро сигурно изгубити своју покрајину Косово, где албанска већина тражи независност, када преговори о будућем ''коначном статусу'' започну. Чак и Црна Гора, полу-неодлучни партнер Србије у крњој савезној држави Југославији, може врло лако да се отцепи.

Црна Гора већ користи другу валуту – евро. У садашњим околностима, питање за Србе, како га је формулисао оштроумни аналитичар српске политике Дамјан Крновић-Мишковић, веома је просто: да ли ће Срби наставити да следе своје интересе или своја разочарења?

Одговор ће се знати следеће недеље када изађу на изборе у другом кругу избора за председника Србије. У овом надметању, два преостала кандидата су Борис Тадић из Демократске странке, који је добио 27 процената у првом кругу, и Томислав Николић из Радикалне странке који је забележио 30 процената. Упркос томе, Тадић има благу предност, јер га подржавају странке које су тренутно на власти, већина малих партија чији су кандидати отпали у првом кругу, и индиректно, на дипломатском језику, Европска Унија. Шта то значи?

Грубо поједностављено, Тадић, умерени политичар који би у западној Европи вероватно био Демохришћанин, предтавља интерес Србије; Николић, националиста чији је бивши страначки вођа на суђењу у Хагу као и Милошевић, предтавља разочаране. У недељу, победа Тадића представљала би српске интересе на три различита начина: ¬Приближила би Србију Западу – што је нешто што је и у интересу Запада. Балкан не може бити стабилан уколико и Србија није стабилна. Изолована, или изолационистичка Србија била би сталан извор проблема за Сједињене Државе и западну Европу. Истовремено, Србија у добрим односима са Вашингтоном имала би шта да каже у преговорима о ''коначном статусу'' Косова, који су од виталног значаја за Београд.¬¬Била би добра за економију. Тадић заступа разумну политику слободног тржишта. Његов избор био би сигнал међународним организацијама да буду дарежљивије. А као симбол политчке стабилности, такође би привукао стране инвестиције. ¬А Николић би у почетку био толико сумњив Вашингтону, Лондону, Паризу, Берлину и Бриселу, да би, парадоксално, морао да жртвује српске интересе да би успоставио своју веродостојност. Или то – или да се приближи Русији, Африци и Кини.

Дакле, Тадић би требало да победи, али Николића не треба сатанизовати. Чак и ако буде поражен, он ће највероватније добити 40 до 50 процената укупног броја гласова. Његова Радикална странка, некада екстремна, од недавно је ублажила свој национализам и прихватила права мањина. То треба ценити. А такође свима је у интересу да Србија у догледно време развије прихватљив умерени националистички конзервативни блок коме би безбедно могла бити поверена власт, као што се десило у Шпанији, Италији и Мађарској.

То је, пак, питање неких будућих избора. Али да ли би Србија уопште требало да има још председничких избора? Или изабраног председника? Председничка овлашћења су веома ограничена у парламентарном систему. Као изабрани функционер, он је, ипак, неизбежно потенцијални ривал премијеру. Као учесник у политичкој утакмици, он не може тако лако да се пребаци у улогу судије у расправама око Устава, што би као шеф државе понекад морао. А као страначки политичар, он је неизбежно фигура која пре раздваја, него што уједињује нацију. Ово последње је вечни проблем у републикама – чак се и Сједињене Државе боре са тим, што најбоље илуструје тренутна мржња према Бушу - али се чини посебно акутним у Србији данас, зато што је земљи преко потребно национално јединство и одмор од политике после ратова и преврата из претходне деценије.

Коначан одговор може бити обнова уставне монархије под Престолонаследником Александром. Престолонаследник се вратио у Србију после пада комунизма, и од тада је играо мудру и позитивну улогу – уједињујући демократску опозицију против Милошевића и организујући добротворне делатности које зближавају Србе.

Он једноставно поседује смирен и стабилан (и стабилизујући) темперамент какав уставни монарх треба да има. Он не води кампању за обнову монархије, него се држи у приправности у случају да српски народ одлучи у његову корист. И све политичке опције га у значајној мери уважавају. Обновљена краљевина под Краљем Александром представљала би два велика корака напред ка трајно стабилној Србији, са јаким везама, укључујући везе са краљевским породицама широм Европе.

Зато би било најбоље да кандидат Тадић буде изабран у недељу. Али председник Тадић би требало да одмах почне да ради на томе да остане без посла.