INTERVJU: Dragomir Acović, član Krunskog veća

U ISTORIJI DRŽAVE NE POSTOJI PRAZAN PROSTOR

Koliko šta košta: Dragomir Acović

Jelena Tasić

Beograd - U višestruko jubilarnoj 2004. godini obeležavanje 70. godišnjice ubistva kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića 9. oktobra na Oplencu ponovo je otvorilo pitanje da li je Srbija u 21. vek uspela da uđe sa izmirenom prošlošću. O sporu sa državnim vrhom oko dolaska počasnog voda Garde Vojske SCG na Oplenac, aktuelnosti dela kralja Aleksandra, ideološkim predrasudama na relaciji republikanci - monarhisti za Danas govori Dragomir Acović, član Krunskog veća. - Gotovo sve godišnjice koje padaju ove 2004. prošle su na način koji bi se u bilo kojoj normalnoj, civilizovanoj, evropskoj zemlji smatrale sramnim. Čak je i proslava 200. godišnjice Prvog srpskog ustanka i obnove srpske državnosti protekla u potpunoj konfuziji, haosu i elementarnom nerazumevanju da takve manifestacije ne mogu da se koncentrišu na popularne pozorišne predstave sa igranjem i pevanjem. Ta haotična, nedorađena i nedograđena svest bila je prisutna na svim nivoima, tako da ne čudi što je 70. godišnjica ubistva kralja Aleksandra bila još jedan od primera u kojoj meri smo mi kao društvo postali neodgovorni i lišeni osećanja za velike istorijske trenutke i manifestacije. One svuda u svetu imaju za cilj očuvanje sećanja, izvlačenje određenog nauka i nove snage, kao i konsolidaciju osećanja zajedništva koje povezuje žitelje jedne zemlje, bez obzira na njihovo etničko i konfesionalno poreklo. Ove godine se navršilo i 90 godina od izbijanja Prvog svetskog rata, kapitalnog događaja u našoj, istoriji Evrope i sveta. Naša država ni jednom rečju nije obeležila početak te kataklizme, koja nas je svojim posledicama žigosala sve do danas - kaže Dragomir Acović.

Kako to objašnjavate?

-Zauzeti onim što smatraju svojim dužnostima i obavezama, za koje niko ne spori da su velike, nosioci političkih, državnih i, ako hoćete, istorijskih ovlašćenja u ovoj zemlji dozvolili su sebi da se prema tim velikim datumima, ličnostima i prekretnicama u našoj istoriji odnose ignorantski. Na Oplencu ne samo što se nije pojavio niko ni iz Vlade, niti iz opozicije, nego niko od njih nije posvetio ni reč toj godišnjici. Što je paradoksalno, time se pozabavio samo Svetozar Marović protestom zbog pokušaja da se angažuje gardijska jedinica za odavanje počasti prvoj žrtvi međunarodnog političkog terorizma, čoveku koji je bio glavnokomandujući srpske vojske u Balkanskim ratovima, u Prvom svetskom ratu, koji je oslobodio Kosovo i Metohiju, koje smo mi izgubili. Jedini koji je smatrao da to valja pomenuti, ali iz pogrešnih pobuda i sa nesrećnom idejom bio je, dakle, Svetozar Marović. MAROVIĆ i Krga n Da li je zbog Garde bilo zvanične prepiske između Svetozara Marovića i Dvora i šta je zapravo tu sporno, pošto se Marović bunio i zbog prisustva vojske i na obeležavanju 100. godišnjice krunisanja kralja Petra Prvog? - Koliko je meni poznato prepiske nije bilo. Međutim, ako čovek može da izvuče neke zaključke na osnovu pisanja štampe, mislim da je Marović to iskoristio da bi napao generala Krgu. Prisustvo Garde na Oplencu učinilo mu se kao zgodna prilika, tako da u toj celoj priči on nije mnogo ni razmišljao ko je kralj Aleksandar ili kralj Petar Prvi. U krajnjoj liniji, da je postojala neka začkoljica koja bi povezala generala Krgu i, recimo, služenje zelenog paradajza u Vojsci, mislim da bi Marović reagovao sa potpuno istim žarom i voljom, kao što je to ovde učinio.

Ne samo zbog vojničkih zasluga, život i delo kralja Aleksandra i danas su značajni i aktuelni bar iz dva razloga. On je bio prva žrtva međunarodnog terorizma, što se danas smatra svetskim problemom broj jedan, kao i zbog balkanske politike za koju su mu priznanje odavale i zapadne diplomate. Zašto se danas ta iskustva i argumenti ne koriste na međunarodnom planu?

-Prvo, to je iskustvo monarhije. Pošto slušajući retoriku naših najgrlatijih zastupnika republikanstva možete samo zaključiti da je monarhija po definiciji nazadna i retrogradna u odnosu na republiku, onda pobornici "ovog" i protivnici "onog" ne mogu da se pomire sa tim da "ovo" kao model uzme nešto od "onog". Drugo, kralj Aleksandar je bio Srbin. Da je bio nešto drugo verovatno ne bi bilo nikakvih problema da se pozovemo na to veliko iskustvo. Ovako se ta slepa mrlja proširila i na ono što bi valjalo da bude naše opravdanje, argument i putokaz. U ovom društvu još postoji strašna ideološka opterećenost koje, da stvar bude gora, dobar deo naroda nije ni svestan. To su postali aksiomatski stavovi, koji se kao takvi ne preispituju, niti se o njima razmišlja. Kralj Aleksandar bio je darovit i talentovan u mnogo čemu. Osim u domenu spoljne politike po čemu je bio zaista u svom vremenu poznat i hvaljen, ali i osporavan od onih kojima to nije išlo u račun, pod njegovim uticajem donet je čitav niz zakona koji su regulisali unutrašnji život u državi, a koji su bili u to vreme avangardni. Kada je svojevremeno angažovana grupa stranih stručnjaka da savetuje Ministarstvo vera u pogledu nacrta zakona o radu crkava i verskih zajednica, oni su pregledali i predratno zakonodavstvo. Njihov jednodušni zaključak bio je da su to bili najavangardniji zakoni koji se tiču verskih sloboda i nivoa zakonski definisane verske tolerancije u to vreme u Evropi. Međutim, na žigu koji je kralju Aleksandru utisnut zato što je u jednom momentu ukinuo Ustav i uveo ličnu vladavinu, posebno su insistirali oni koji nisu smatrali spornim što su svi ustavi od 1945. pa naovamo oktroisani i krojeni prema jednom istom modelu ličnog interesa i lične vlasti. Taj žig je ostao često pominjan čak i od onih koji su smatrali da je suspendovanje ustavnih prava u toku akcije Sablja nešto potpuno nesporno, dok je suspenzija ustavnih prava posle ubistva u Skupštini i direktne pretnje momentalnim građanskim ratom 1929. uzeta kao nešto što se ne sme oprostiti.

Akademik Matija Bećković je u besedi na Oplencu pomenio da je povodom svih godišnjica u 2004. grupa intelektulaca uputila poziv SPC da se kralj Aleksandar proglasi za svetitelja. Da li ste iz Crkve dobili odgovor?

- Nikakav odgovor nije došao, niti sam ga ja očekivao tako brzo. Crkva je drevna institucija, čiji mlin sporo melje. Kada se radi o kanonizaciji dobro je što je tako, jer treba promisliti i zaključiti da li je neko prešao onu tananu granicu koja deli mučenike hrišćane koji su postradali zbog svoje vere od onih koji su svetitelji. Ali, samo podnošenje predloga je akt koji je valjalo da bude učinjen i oni koji su predlog podneli toga su bili svesni i to su uradili. Sve ostalo je stvar Crkve. merenje REČI n Oko govora princa Aleksandra Karađorđevića na Oplencu bilo je nekih nesporazuma, koji su u pojedinim medijima prikazani kao pokušaj dela njegovog okruženja da "lobira" za određenu političku opciju. Imali li istine u tim raznim pričama o pokušajima manipulacije prestolonaslednikom? - Ako je neko upoznat sa onim što se događa oko prestolonaslednika to sam ja, a ja za takve različite stavove ne znam. Ne samo što ne znam, nego bih bio verovatno najzgranutiji kad bi se ispostavilo da je to tačno. Postoje kod nas danas, iz opravdanih razloga, fenomeni preterano izoštrenih čula. Poučeni lošim dosadašnjim iskustvom počeli smo da merimo svaku reč, nijanse koje bi nam bar nagovestile o čemu se radi. Kada je reč o prestolonaslednikovim stavovima oni su dosad bili koherentni i uvek na jedinstvenoj poziciji. Jedna od ključnih razlika između monarhije i republike je da, za razliku od predsednika republike koji jeste ili je često i šef jedne partije, koga jedna grupa građana, kontra volje druge grupe svojom brojnošću ili drugim sticajem okolnosti proizvede privremeno na to mesto, pa on, shodno tome, mora imati određene preference prema svojoj stranci i onima koji su ga izglasali, kod monarhije ako se to dogodi, onda monarhija ne postoji. Onda pričamo o doživotnom predsedniku republike ili, kao u ekstremnoj situaciji Haitija ili Severne Koreje, o doživotnom naslednom predsedniku republike. To je poslednja ideja koja bilo kome, od prestolonaslednika do poslednjeg po azbučnom redu među njegovim savetnicima, pada na pamet.

Jedan od argumenta protivnika obnove monarhije je i to što smatraju da je ona trošak. Od kada je pre tri godine prestolonaslednik Aleksandar dobio pravo na karišćenje Dedinjskih dvorova postavlja se pitanje ko plaća troškove njihovog održavanja?

-Do ove godine sve troškove snosio je prestolonaslednik sam. Od ove godine jednim delom postoji učešće budžetskih sredstava. To je potpuno normalno, jer sviđalo se to nekome ili ne, država jeste vlasnik. Onaj ko je vlasnik uvek i u svim režimima i sistemima bio je obavezan da snosi troškove onoga što je njegovo vlasništvo. Dok se nije uselio prestolonaslednik, sve troškove snosila je država. Tako je bilo i kad je tamo živeo Josip Broz, a i u vreme Miloševića. Ti troškovi su na neki način gotovo jednaki bilo da neko u tim objektima živi ili ne, jer oni moraju da se održavaju. Ali, ako kažete da je nešto skupo, prvo treba da se raspitate koliko košta ono što već imate: koliko koštaju izbori svake godine, održavanje svih tih administracija, kao i posledice toga što imate, pa onda tražite predračun za alternativu.

TROŠKOVI DVORA

Za divno čudo, niko od onih koji se sada pitaju koliko ovo košta, ne sećam se da je u proteklih 56 godina podigao glas ili se pitao koliko je ono koštalo. Šta mislite ko je platio onaj čuveni Brozov "inventar" popisan posle njegove smrti koji broji 42 ili 43 rezidencije.

Dvorovi su u okviru ovogodišnjeg "Dana evropske kulturne baštine" i zvanično otvoreni za turističko razgledanje. Da li će deo novca od poseta ići za održavanje Dvorskog kompleksa ili se vraća Vladi?

- Novac od poseta ide isključivo turističkoj organizaciji koja organizuje posete. Dvor od toga nema ništa, niti se bilo šta vraća Vladi. Prvobitna kalkulacija turističkih organizacija za cenu ulaznica koja je trebalo da pokrije njihove troškove, registraciju, autobuski prevoz, vodiče bila tako visoka, da je postojala bojazan da to sebi ne može niko da priušti. Na kraju je cena karte određena tako što su turističke organizacije dobile dotaciju sa nekoliko nivoa, od Grada do Republike. Dvor i Kraljevska porodica ne žele nikakav prihod od toga, jer žele da to posluži konforu posetilaca i mogućnosti da oni budu zadovoljni posetom Dvorovima.

Prošle godine, 1. decembra, savetodavna tela Krune zvanično su izašla sa idejom o obnavljanju monarhije, što je, kako su mnogi tvrdili Srbiju dodatno podelilo. Posle žustre javne polemike, ideja je pala u zaborav. Da li je to bilo nešto trenutno ili je to dugoročniji projekat?

-To naravno nije stvar trenutka. Sa tom idejom smo javno izašli zato što smo smatrali da je tada bilo pravo vreme, što je potvrdilio sve ono što se posle toga događalo. To pravo vreme je prošlo, što ne znači da se ono neće ponoviti danas, sutra, kroz godinu ili pet. Priče kako to deli narod u Srbiji su bezočna floskula. Ja se često pitam da li ti ljudi hoće da kažu da je ovaj narod podeljen zbog toga što smo mi imali monarhiju od 1945. naovamo. Ko je ovde lud? Izvinite, ali ova zemlja je doživela secesiju u vreme najžešćeg republikanskog ideološkog i političkog sistema. Nju su odbacile kao svoju zemlju čak i nacionalne manjine koje je upravo ovaj republikanski sistem promovisao.