МОЈА НЕДЕЉА - ДРАГОМИР АЦОВИЋ

РЕЦЕПТ ИЗ БЕЛИХ МАНТИЛА

Члан Крунског савета принца Александра Њ.К.В. престолонаследник Александар 17. јула навршио је шесту деценију живота! Датум као сваки датум, а опет и није сасвим тако.То је, по правилу, био тренутак када је свако, хтео то или не, био у ситуацији да начини некакав сопствени животни биланс. Пре две године и сам сам прошао ту дискретну апокалипсу, па ми се чинило познато осећање слављеника.

У току припрема за прославу рођендана у канцеларији врило је као у кошници. Стизале су поруке, потврде присуства, изјаве жаљења због спречености, упити, протести, изливи гнева због овог или оног... Посматрао сам читаву гунгулу са извесним олакшањем. Овај пут организација је била у врло способним рукама неколико младих жена које су се нервирале, објашњавале, али упорно и методично спроводиле програм у чијем су стварању имале битан удео. Дејана Ранковић, дипломирани фармацеут, две лекарке- Милица Весић и Биљана Латиновић, Татјана Мандић, Марија Јовановић, Тијана Борић и још низ способних и одговорних младих људи обављао је посао за који би у било каквих другим приликама биле потребне десетине и десетине искусних професионалаца. При том знали су да ће им се свака омашка памтити до века, и свака заслуга третирати као нешто што ионако не би лошије било и да се нико са тим није бавио. Вољом случаја, датум када је рођен престолонаследник годишњица је и два трагична догадаја који, на више начина, имају везе са њим.

На тај дан стрељана је од стране совјетских комуниста руска царска породица. Побијени су брутално, зверски, од стране суманутих усрећитеља народних маса, као злослутно предсказање пута којим ће бити приморани да крену и милиони обичних људи, сељака, радника, интелектуалаца, стваралаца кривих само зато што су били људска бића у свету наказа. На тај дан стрељан је и генерал Драгољуб Михаиловић, да се покаже да и код нас постоји потенцијал. Недавно је у миру преминуо његов тужилац, човек који је до краја одбијао да свој грех опере макар најмањим знаком покајања, макар да саопшти где је закопана жртва злочина коме је тако верно служио. Ишчитавао сам спискове званица. Имена која волим и на која сам поносан, и оних других, за које - осим престолонаследникове упорности да никога не одбије и да према свакоме покаже дужно поштовање - тешко да се може наћи логично оправдање за присуство на двору.

Ипак, колико год да је у питању лични јубилеј једног човека, догадај је имао историјску и протоколарну димензију која се не може оспорити. Приметио сам лица која су неизбежни декор на свакој замисливој прослави и свечаности, без обзира о чему се ради, готово нека врста намештаја, и регистровао оне којима је позив послужио као изговор за плитки подсмех и параду пред истомишљеницима како су, ето, позвани јер се без њих не може, али се они нису дали! Добро, ништа ново под сунцем.

Примећујем да неких вредних и драгих имена нема. Просто, нема простора. Позвано је око хиљаду људи, одазвало се око осам стотина, а појавило се однекуда и стотинак оних које нико не познаје нити зна одакле су изронили и како су ушли, али и то је нормално. Пред почетак славља сви су гледали у небо. Само да не буде кише. Иначе где ће толики гости.Принцеза је самоуверена, као увек. Дејана се поуздава у метеорологе. Ваљда ће између поуздања једне и поверења у науку друге киша одустати! И јесте одустала! Очекивале су се знамените личности какве давно нисмо дочекивали у нашем граду. Шведски краљевски пар, велики војвода од Луксембурга, лихтенштајнски принц као изасланик свог брата, владајућег кнеза, супруга председника Исланда, престолонаследници Португала и Грчке, принцеза Шантал од Француске, јужноафрицки председник и нобеловац де Клерк, јорданска принцеза Фиријал, неколико славних имена у светском бизнису тешких више десетина милијарди долара, људи из света политике, науке и уметности. Изнад свега, очекивао се долазак војвоткиње од Сегорбеа, мајке краљевића Петра, Александра и Филипа. То је био њен први боравак у земљи чији су наследници престола њени синови. Са наше стране нема дилема око присуства највиших државника и политичких лидера, али има извесне дилеме око присуства оних за које је познато да им идеолошка острашћеност и политичка крутост не дозвољавају ни толико да третирају као куртоазију оно што не прихватају као историју или политичку опцију.

Питао сам се, лично, хоће ли председник Србије и Црне Горе ризиковати да учини оно што би се од њега могло очекивати? Констатовао сам да није! Од црногорских актуелних власти и онако није било никога. Ваљда су заморени од утисака пријема одликовања које им је ономад доделио принц Никола Петровић-Његош. Коначно, може да се одахне! Свечани концерт на Калемегдану прошао је спектакуларно. Вечера у суботу била је прави успех. У недељу митрополит црногорски служио је у цркви Св. Апостола Андреја Првозваног у Двору Свету архијерејску литургију, потом кратак парастос генералу Михаиловићу, и на крају благодарење за дуг живот слављеника. Препуна мала црква, дивно време, помешана радост и осећање туге... Увече пријем у Југословенском драмском позоришту. У исто време иде "Утисак недеље" на Б92. Чујем да госпођа Бисерко није срећна због говора који сам одржао у суботу, пред свечану вечеру. Добро!

Драгомир Ацовић