Princeza Katarina Karađorđević: Bog mi je podario divnog muža

Princeza Katarina Karađorđević

Supruga prestolonaslednika Aleksandra priča o svom detinjstvu, roditeljima, deci, o tome kako se prvi put zaljubila u životu baš kada je ugledala sadašnjeg muža i koja je jedina žrtva tog braka

Pripreme za Uskrs u Belom dvoru su u toku, a to znači gužvu. Prestolonaslednik Aleksandar i princeza Katarina će ugostiti više od hiljadu mališana iz domova za nezbrinutu decu i njihove vršnjake ometene u razvoju. Prirediće radost onima koji nemaju mnogo radosti u životu.

Tu će, pored sveštenih lica, biti i kraljević Filip kao i Katarinina ćerka iz prvog braka Alison sa svojim malim sinom Majklom (jednim od njeno četvoro dece). Za princezu Katarinu to znači mnogo telefonskih poziva, mnogo rada sa pedesetak ljudi koji opslužuju Dvor kao i česte izmene dnevnog rasporeda.

– Vi mora da ste mnogo strpljivi kada me toliko čekate – objašnjava nam princeza razlog za polusatno kašnjenje na zakazani intervju. – Izvinite i hvala vam.

Princeza je spremna za fotografisanje, unutra, napolju (bez obzira na hladnoću) i smeta joj jedno: zašto cveće nije na stolovima? "Gde su moje ruže?", pita jednu od sobarica koja sleže ramenima. Ne čekajući odgovor, princeza sama kreće u akciju donošenja cveća, usput kritikujući propust: "Koliko sam vam puta rekla da svakog jutra cveće mora da bude na stolu!"

– Nije lako sa poslugom, toliko toga ima... – konstatujemo upitno.

– Moramo da se učimo disciplini – bez uzbuđenja odgovara princeza, sasvim spremna za slikanje ispred Dvora, na mestu odakle se pruža pogled na Srbiju. – Ako treba, ponovićemo više puta. Predugo se živelo u komunističkom sistemu bez odgovornosti.

Osmeh ništa ne košta

Unutra, u velikom salonu, sada je drugačije. Ne samo zbog cveća ili prestolonaslednikovog prisustva (koji je takođe završio važne telefonske razgovore) već i zbog poznatog širokog osmeha naše sagovornice. Osmeha koji je, smatra se, jedno od najjačih "oružja" princeze Katarine.

– Kada sam bila mala, majka mi je rekla da dve stvari ništa ne koštaju: jedna je osmeh a druga lepa reč upućena ljudima – kaže princeza. – Ne morate biti bogati da biste uradili te dve stvari. Volim da vidim srećne ljude i volim da doprinesem njihovoj sreći. Majka mi je takođe rekla da, kada se probudi ujutru, pogleda se u ogledalo i nasmeši jer tako ne može posle da se žali kako ceo dan nije dobila nijedan osmeh. Tako sam naučila da se smejem i da verujem u osmeh.

Princeza veruje da ljubaznošću i lepim rečima može mnogo više da se postigne nego ljutinom, besom i ružnim rečima. Neki će temperament princeze Katarine tumačiti njenim horoskopskim znakom (rođena 13. novembra 1943. u Atini). Ona o horoskopu nema određeno mišljenje:

– Nije da ne verujem samo nemam vremena da se time bavim. Verujem da svi imamo neku sudbinu i da je Bog želeo da je znamo, on bi nam na neki način poslao katalog u kome bi nam rekao kakav će nam biti život. Pošto ne znamo, znači i da ne treba da znamo. Bog zna kada je pravo vreme da nešto saznamo, a ja više volim da budem u božjim rukama nego da ja postanem Boginja. Treba da se trudimo da od života izvučemo ono najbolje. Ali, ja verujem i u demokratiju i slobodan svet, pa ako ljudi veruju u horoskop, neka ga čitaju, ako žele da idu kod proroka, neka idu, ali mislim da sreća dolazi iznutra, a ne iz okruženja.

Neki ljudi, smatra princeza, izbegavaju sebe, nisu prijatelji sa sobom i sebe ne cene dovoljno:

– Imaćete ono u šta verujete. Ako vi cenite sebe, i drugi će vas ceniti, ako volite sebe, i drugi će vas voleti. Zato moramo našu decu odmalena učiti da veruju u sebe, da se osećaju važnim na ovom svetu i da svako biće u jedinom životu koji živi ima i neku misiju, da nismo tu samo zbog sebe već i radi onih koji nas okružuju. Svako može da učini nešto, malo ili mnogo, nije bitno.

Zato je princeza, živeći u Engleskoj kada je Jugoslavija počela u ratu da se ruši i raspada, počela da organizuje dopremanje pomoći za ovdašnje unesrećene. Pre svega decu:

– Moj moto je da "deca pomažu deci". Deca koja imaju više, koja žive srećnije treba da pomognu onoj deci koja nemaju. Kada porastu, takav način razmišljanja će im izgledati normalan. Tako je bilo i sa mnom. Moji roditelji su veliki filantropi. Sve vreme odrastanja u Atini znala sam da postoje ljudi koji nisu imali toliko sreće kao mi. Mom ocu je posao dobro išao i imali smo udoban život. Majka je bila veoma velikodušna i trudila se da pomogne bar nekome svakog dana.

Princezin otac Robert Batis je, objašnjava nam, vrlo dinamičan čovek koji danas ima 87 godina.

– Veoma je britak, oštrouman i analitičan. Veliki filozof. Ali moja majka, ona je veći filozof. Veoma je ljubazna, ponizna i zahvalna Bogu. Sećam se da sam je jednog dana, dok je ona neko vreme živela u Njujorku, zvala iz Londona. Imala sam loš dan i počela sam da joj se žalim. Ona me je prekinula i pitala da li sam izgovorila molitve danas? Molitve, danas, uzvratila sam pitanjem i rekla da nisam. "Onda se pomoli pa me ponovo pozovi i reci šta imaš". Ona je snažna kao osoba i mnogo sam je slušala. Imala je čemu da me nauči. Kada sam je ponovo pozvala, već sam bila zaboravila na moje loše raspoloženje.

Karte na sto

Svakodnevne molitve su uobičajene za princezu Katarinu.

– Zato što mislim da mi je Bog podario divnog muža, decu, zemlju i mogućnost da budem u ovom položaju i pokažem privrženost svemu što sam nabrojala – dodaje princeza.

Na pitanje čime se bavila njena majka Ana, koja joj je profesija, dobijamo odgovor:

– Posao moje majke je bio da bude dobra majka, verovala je da najbolje može da iskoristi vreme tako što će biti kod kuće, sa decom. Meni i sestri je dala mnogo ljubavi i hrabrosti. Moja starija sestra se školovala u engleskom internatu od svoje desete godine jer je otac smatrao da je međunarodno obrazovanje dobra stvar. Međutim, majka nije htela i mene da tako rano pošalje u svet pa sam se u Švajcarskoj upisala u srednju školu sa petnaest godina. Sestra, tri godine starija, već se bila prebacila u Švajcarsku tako da smo zajedno živele.

Katarininom ocu je posao dobro išao pa je osnovao i fondaciju, u saradnji sa grčkim kraljem, koja je udovicama sa malom ženskom decom davala štedne knjižice sa početnim ulozima kako bi, kad dođe vreme za udaju, imale miraz, što je u Grčkoj veoma važno.

– Pokrenuo je i fudbalski tim sastavljen od radnika u fabrici i bili su uspešni – kaže princeza. – Često sam kao mala išla da gledam njihove utakmice. Mislim da je tata želeo da dobije jednog dečaka pošto je već imao devojčicu. Mislim da mi je dao mozak koji može da radi i kao muški i kao ženski. Mogu da povezujem i razumem ono što vidim, veoma sam realistična i poštena, što su osobine koje delim sa mužem. Kod nas je moto "karte na sto". Ne igramo igre sa ljudima. Obećanja, posebno u ovoj zemlji, moraju da budu konkretna i ispunjena. Bilo je dosta lažnih obećanja sa svih strana, posebno od međunarodne zajednice. Ovaj narod zaslužuje da zna gde je, da je u Evropi i da tako treba da se postupa sa njim. Naši ljudi ne umeju da se žale, previše su tolerantni, a to može da bude opasno.

Opasno zbog toga što onda napolju mnogi ne veruju kako je ovde teška situacija jer se ljudi ne žale. Zato je princeza Katarina uvek spremna da ubeđuje i moli ljude koji mogu da pomognu da to učine. Piše im pisma lično i šalje faksom ili i-mejlom. Ne uzbuđuje se kada oseti da neko pokušava da prečuje njenu molbu za pomoć:

– Ja im dajem mogućnost da učine nešto dobro, da se i oni osećaju bolje a na njihovoj savesti je da odluče. Nadam se da me prijatelji neće izneveriti. Nemam iluzija, ali počinjem sa pozitivnim mislima. Svima zahvalim na pomoći i pre nego što ona stigne.

Školovanje u Švajcarskoj

Najveći deo pomoći Katarina skuplja u zemlji u kojoj je rođena. U Atini njeni roditelji i dalje žive:

– Oni su, nažalost, razvedeni, ali su ostali prijatelji i često su zajedno. Ja sam već bila udata kada su se oni razveli i rekla sam im da se to što se desilo dogodilo između njih, da će oni uvek biti jedno za mene, moji otac i majka. Nisam im dopustila da me rastuže ili da prestanu da viđaju jedno drugo. I danas ručamo zajedno, veselimo se zajedno, a noću, ako sam ja odsela kod majke, tata ide svojoj kući. To je jedina razlika. Mislim da tako treba da bude. Ovo je savremeni svet.

Sestra naše princeze takođe živi u Atini sa svojim mužem, ima petoro dece i četvoro unučadi.

– Možda je čudno, ali naša porodična kuća u Atini je odmah iza kraljevske palate – vraća se sećanjima Katarina u svoje detinjstvo. – Bio je to komšiluk sa mnogo lepih kuća, dvorišta, kraj gde su živeli važni ljudi različitih profesija. Dosta smo se družili, sticali prijateljstva.

Princeza ne propušta da naglasi kako je i kao tinejdžerka, kada bi se vratila iz Švajcarske za vreme raspusta, odlazila u institute za napuštenu decu i siročad kako bi tamo volontirala:

– Brinula sam o njima, zasmejavala ih..., a onda mi je majka rekla da prestanem jer sam jedno dete dovela kući i htela da ga usvojim. Mama je rekla da je dosta sa tim, da sam otišla predaleko. Previše sam se vezala i morala sam da odem sa tog posla.

Različiti ljudi su u to vreme bili prijatelji mlade Katarine.

– Jedan od njih je bila i ćerka portira zgrade u kojoj smo živeli, vrlo fina i nimalo snob. U isto vreme ćerka rođene sestre Aristotela Onasisa je živela u blizini i bile smo dobre prijateljice. Kada sam otišla na školovanje u Švajcarsku, bila sam tužna što sam se rastajala od njih jer smo sve bile veoma odani prijatelji. Leta smo provodile zajedno, radile obične stvari za mlade... vozila sam bicikl bez ruku, igrala uz rokenrol, gledale filmove u bioskopu na otvorenom, zabavljale se... Nismo išli daleko od Atine jer je otac radoholičar, voli dosta da radi, a mama nije htela da se odvaja od njega na duže tako da smo letovali na planinama iznad Glifade. Kada smo hteli da plivamo, silazili bismo u Glifadu, Kavuri, Vuliagmeni a na ostrva ne tako često.

Ugovoreni brak

U školi, priznaje princeza, nije bila naročito dobra jer nije volela da uči. Praktične stvari su joj bile bliže. Dok je u većini predmeta bila prosečna, matematika i psihologija su joj išle mnogo bolje kao i stvari koje "se rade rukama, poput goblena". I fizičko je volela.

O Jugoslaviji je dosta znala, za razliku od školaraca iz Zapadne Evrope:

– To nam je bila susedna zemlja i imala je dosta sličnosti sa Grčkom. A i mnogo Jugoslovena je dolazilo tokom leta, posebno u solunsku regiju. Osećala sam da smo bliži sa njima nego sa Rumunima ili Bugarima. Nisam znala mnogo o politici, govorim o ljudima. Nikada me ti lideri nisu zanimali jer je politika arena u kojoj ima onih što brinu za svoj narod i onih koji sebe stavljaju pre svih. Takav je svet.

Velike političke promene koje su se u to vreme dešavale u Grčkoj bile su, mislila je Katarina, nezdrave.

– Nisam ih lično osećala jer sam već živela u inostranstvu, ali znam da je mojim roditeljima bilo nelagodno – objašnjava Katarina. – Politička nestabilnost se loše odražavala na posao i moji roditelji su o tome često razgovarali. Bila sam tužna što se stvari nisu dobro odvijale za monarhiju iako sam tada živela daleko od Grčke. Ljudi su voleli kralja i njegovu porodicu, tradiciju.

Posle škole se odmah udala kako bi izbegla ugovoreni brak, tako često u Grčkoj onog vremena:

– Sama sam ga sebi dogovorila, ispostaviće se ne baš najbolje, ali sama. On je bio veoma fin čovek, Amerikanac. Ne žalim što je brak propao jer verujem da u našem životu postoje mostovi koje moramo da pređemo. Jedan takav most me je doveo do muža i podario mi decu.

Kada je u tom braku (koji je trajao dvadeset godina) nestalo ljubavi, odlučili su da se raziđu, na prijateljski način. Da li je princeza u kontaktu sa bivšim mužem?

– Naravno, mi smo civilizovani, imamo decu. On i sada živi u Americi.

Za razliku od Katarinine dece iz tog braka.

– Dejvid se upravo preselio u Grčku i poslednjih šest meseci živi tamo. Radi kao bankar. Alison se bavi komunikacijama i kompjuterima, ima četvoro dece. Moji unuci imaju šesnaest, petnaest, trinaest i deset godina. Alison je veoma iskrena i dobra osoba. Nažalost, nedavno se razvela. Ja sam tužna zbog toga, ali to je deo života i to njenog života. I ona će možda živeti u Grčkoj, sa mojim roditeljima koji su već vrlo stari, otac ima 87, a majka... nisam sigurna, nikad nije htela da nam kaže, ali mislim da ima 82 ili 83 godine. Dobro će im doći da neko iz porodice bude pored njih.

Alison je napustila posao u Njujorku?

– Ona je tako uspešna da to može da radi bilo odakle. Ima sjajan mozak. Njen patent iz oblasti telefonije pomoću koga sprečavate neželjene pozive i da vas neko uznemirava, odlično se prodaje u Americi.

Prvi put zaljubljena

Kada je i sama postala majka, Katarina je išla na univerzitet: povijala je decu i polagala ispite. Shvatila je tada, kaže, šta znači odgovornost i kako se njena majka osećala:

– Sve sam stizala da uradim jer nisam potcenjivala svoje sposobnosti i znala sam šta su mi prioriteti, a to je vrlo važno. Za mene su prioriteti muž, roditelji, deca... možda bih stavila roditelje na prvo mesto... pa muž, deca i moja zemlja.

Katarina je princa Aleksandra upoznala nekih mesec dana pošto se razvela. I on je bio razveden, sa troje male dece. Sedeli su jedno pored drugog na jednoj privatnoj večeri u Vašingtonu. Godinu dana kasnije, 21. septembra 1985, venčali su se u Londonu. Šta joj se najviše dopalo kod princa?

– To što je vrlo skroman, realističan, inteligentan, iskren, osećajan i istovremeno stoji čvrsto nogama na zemlji. To je bilo prvi put da sam se u životu stvarno zaljubila. Znala sam to od samog početka. On mi je zaokupio i um i dušu i nisam mislila ni o čemu osim da budem sa tom osobom. Tako sam znala da je ljubav u pitanju. Deca su mnogo brinula za mene, znala su da sam tada bila ranjiva. Alison mi je objasnila šta osećaš kad si zaljubljen i shvatila sam da nisam bila bolesna već zaljubljena. Nije mi bio potreban aspirin protiv gripa.

Uz novog muža, Katarina je dobila i još troje dece: Petra, Filipa i Aleksandra koji su bili takoreći bebe. Da li se možda uplašila prevelikih obaveza?

– Ne, jer verujem u Boga i da nam Bog neće dati nešto što ne možemo da savladamo. Oduvek sam volela decu i smatram da sam blagoslovena što sam dobila još tri sina. Znala sam da ne bi bilo sreće u našem braku da dečaci nisu bili sa nama, oni su bili njegov život. Najveća žrtva sa moje strane je što nisam imala decu sa Aleksandrom. To sam sama izabrala jer sam htela da se dečaci osećaju kao kod kuće i da nemaju osećaj da sa nekim moraju da se takmiče. Prva supruga mog muža je posle dobila još dve ćerke i kada dečaci tokom nekog praznika odu tamo, lepo se slažu, ali su u gostima. Kada se vrate, oni su kod kuće. Odgajila sam dvoje i znala sam da ću moći još troje. Petar je bio malo veći, a blizanci još u pelenama. Velika je odgovornost to bila, ali ja sam odgovorna osoba i ne žalim ni za čim jer su to sjajna deca. Posle šest meseci su počeli da me zovu "mama". Prvo mi je bilo neprijatno jer sam mislila da to nije u redu, a onda se sve sredilo.

Sa prvom prestolonaslednikovom suprugom brazilskom princezom Marijom de Glorijom od Orleana i Braganse, i njenom novom porodicom, Katarina i Aleksandar su u dobrim odnosima. Uvek je tako bilo. Tri dečaka su vrlo brzo shvatila situaciju u kojoj imaju dve mame.

Sve vreme princeza Katarina se bavila i humanitarnim radom. Zapanjuje podatak da je među tim akcijama bila i takva kao što je slanje krava u Indiju! Objašnjenje: deca su se razbolevala i umirala od prljave vode pa su ovako dobila priliku da piju čisto mleko!

– Volim životinje – dodaje princeza. – Pokušaćemo da dovedemo dva slona u beogradski Zoološki vrt, najverovatnije iz Tajlanda. Planiramo i tigrove kao i medicinsku opremu za vrt. I životinje su božja stvorenja.

I u dvorištu Belog dvora je bilo životinja, pasa čuvara, ali...

– Ujedali su, bili su previše destruktivni i nismo mogli da ih ovde držimo jer mnogo ljudi ovamo dolazi. Dvor je nacionalno blago i nasleđe. Moj muž je veoma ponosan na to.

Nema vremena za izlaske

Pre početka urušavanja komunizma ni princ ni princeza nisu pomišljali da bi ovaj dvor jednog dana mogao biti njihov dom.

– Ne, zato što je Aleksandar realističan, mislio je da će to možda jednom moći njegova deca, ali ne on. Kada su počeli ratovi, uključili smo se u pružanje pomoći našem narodu jer smo hteli da dođemo i pogledamo ljude u oči, bez osećaja stida i krivice već sa glavom uzdignutom, sa integritetom i poverenjem u ono što radimo. Moj muž je poznat u svetu, može telefonom da pozove bilo koga, svi ga cene jer je ličnost s integritetom. Kada je proslavljao pedeseti rođendan u Londonu, više od četiristo uglednih lidera ili članova kraljevskih porodica je došlo da ga vidi i pozdravi. On nije mogao da veruje da su svi oni došli radi njega. Britanska kraljica je bila divna prema njemu. Švedski i španski kraljevi su bili tu, iz Norveške... Svi. Imamo podršku svih kraljevskih porodica. Nedavno nam je bio pomoćnik princa Čarlsa.

Princeza je sasvim sigurna da je vreme komunizma zauvek prošlo i ima mnogo poverenja u novu mladu vladu koja treba ljudima da vrati demokratiju i život kakav zaslužuju.

– Nikada nisam imala iluzija da se sve može rešiti preko noći jer niko ne može da predvidi šta će se dešavati, novi rat ili teroristički napad od 11. septembra – kaže princeza. – Svi živimo na istoj planeti i što se desi na jednoj strani to ima uticaja na sve druge. Na nas možda i više zbog svega ovoga što smo prošli. Naš je problem što nismo dobro organizovani, nemamo marketing, strategiju... Koliko ste dokumentarnih filmova videli da se prikazuju u svetu i pokazuju našu tragediju? Nema ih! Pa kako neko da nam pomogne kada ne zna za naše nevolje? Svi moramo da pomognemo političarima i institucijama. To je razlog što jednom mesečno u Dvoru, otkako smo došli ovamo, pravimo sastanke nevladinih organizacija koje se bave različitim problemima, od izbeglica do zaštite prirodne sredine. Razgovaramo o svemu, kako da rešimo probleme. Svi moramo da sarađujemo.

Princeza Katarina najviše sarađuje sa bolničkim ustanovama, uvek i neprestano im dopremajući novu opremu. Još nije zadovoljna stanjem u zdravstvu, ali je ništa neće pokolebati da nastavi sa tom svojom misijom. Nema vremena za izlaske, bioskope, pozorište i ostalo jer, kako kaže, trenutno "sam zaokupljena time kako da pomognem narodu". Dodaje da Beograd i Srbiju definitivno smatra svojim domom i – radnim mestom.

Iza vrata susednog salona se promalja poznato lice – prestolonaslednik Aleksandar.

– Vas dvoje, vi sigurno pišete knjigu? – pita nas smejući se.

Naravno, bilo je vreme da naše dvočasovno druženje sa princezom Katarinom privedemo kraju. Ispraćajući nas do vrata Dvora, zamolila nas je samo jedno: da objavimo Internet adrese srpskog kraljevskog doma i fonda njene fondacije preko kojih ljudi mogu da se raspitaju i saznaju o svim akcijama, posebno humanitarnim koje oni organizuju. Zato, na pomalo neobičan način završavamo ovaj tekst: www.royalfamily.org i www.pkfond.org.