Intervju za mađarski dnevni list “Mađar So”, 2. februar 2003

 Nj.K.V. Prestolonaslednik Aleksandar II Karađorđević

 DOŠLI SMO DA DAJEMO, NE DA UZIMAMO

„Došli smo da dajemo, ne da uzimamo…” – više puta je izjavio Nj.K.V. Princ Aleksandar, Prestolonaslednik Srbije i Jugoslavije otkako je zajedno sa porodicom već godinu i po dana stanovnik Kraljevskom dvora na Dedinju.

Posle izgnanstva, više od pola veka, mogao je da se vrati u domovinu, nakon demokratskih promena koje su se desile u zemlji. Članovi kraljevske porodice, naročito Prestolonaslednik Aleksandar II dali su od tada mnogo intervjua za jugoslovenske i strane medije, ali za dnevni list na mađarskom jeziku sada prvi put.

U uvodnom delu, radi što potpunije obaveštenosti čitalaca, prikazao bih ukratko istorijat dinastije. Osnivač dinastije bio je Karađorđe (Crni Djordje), to jest Đorđe Petrović (1752-1817), srpski borac za slobodu, koji se 1804.godine latio oružja za oslobodjenje svog potločenog naroda od strane Osmanske imperije i organizovao proterivanje Turaka koji su više vekova ugnjetavali zemlju, što mu je i uspelo 1806. zahvaljujući veštoj taktici i odlučnosti. Za vladara su ga zvanično proglasili 1811., a porodica mu je dobila pravo na nasleđivanje prestola. Turci su se 1813. vratili u Beograd, a Karađorđe se povukao u Mađarsku.

Na srpski presto se 1842. vraća njegov sin Knez Aleksandar, kome su Obrenovići ponovo oteli vlast kao i ranije Karađorđu.

Kralj Petar I, unuk osnivača dinastije, bio je prvi vladar u istoriji koga je parlament izabrao za kralja. Vladar pozvan «Kraljem Osloboditeljem» postao je prvi vladar u novonastalom savezu država južnih Slovena 1918. godine. Njegov sin kralj Aleksandar I, koji je u istoriji poznat i kao «Kralj Ujedinitelj» , uveo je 1929.g. neposrednu kraljevsku vladavinu, da bi izbegao haotično stanje u zemlji zbog mnogih spoljnih i unutrašnjih problema, odnosno sve ozbiljniljih trvenja između srpskih is hrvatskih političkih krugova kao i zbog sprečavanje povremenih pobuna organizovanih na nacionalnoj osnovi. Kralja su ubili 1934. u Marseju hrvatski i makedonski teroristi. Od trojice maloletnih sinova najstariji Petar II je sa 11 godina stupio na presto, a drzavom je u ime kralja upravljao namesnistvo. Jedan od regenata bio je Knez Pavle koji je bio stric mladom kralju.

Popisivanje trojnog pakta u martu 1941. izazvalo je u zemlji ogromno nezadovoljstvo u narodu što je dovelo da pada dotadašnje vlade i namesništva i do proglašenja Petra II punoletnim. Hitler je hteo odmah da se osveti zbog narušavanja pakta, zato je već 6. aprila 1941. godine počelo bombardovanje Begrada, Posle 12 dana kralj i vlada su bili primorani da emigriraju u London.

Rezultat manipulisanje komunista na „narodnom glasanju” bio je da je narodna skupština 29. novembra 1945. godine izglasala ukidanje monarhije i zabranila Petru II i svim članovima njegove porodice povratak u zemlju.Članovi Kraljevske porodice su 8. marta 1947. izgubili i državljanstvo kao i celukupnu imovinu.

Prestolonaslednik Aleksandra II rodio se 1945. u Londonu kao jedino dete Petra II i grčke princeze Aleksandre. Pošle završetka elitne škole „Le Rosey” u Švajcarskoj, zavšio je vojnu akademiju u SAD i Velikoj Britaniji. Kao oficir britanske vojske brzo je stigao i do čina kapetana. Posle očeve smrti napustio je armiju i sreću potražio u biznisu. Od prve žene, carske princeze iz Brazila, Marije da Glorije rodila su mu se tri sina: princ naslednik Petar (1980) i prinčevi Filip i Aleksandar (blizanci, 1982). Sa drugom ženom Katarinom Batis, rodom iz Atine i takođe razvedenom, oženio se 1985. Prestolonaslednik je 1991. stupio prvi put u životu na tlo Srbije, odnosno Jugoslavije. S njim su došli i supruga i sinovi. Na proputovanju kroz zemlju više stotina hiljada ljudi ga je pozdravljalo, a održao je i više javnih govora pred narodom. Prvu posetu, do demokratskog preokreta u zemlji, sledile su još četiri. Prestolonaslednik je iskoristio svaku priliku na međunarodnoj sceni da se založi za zaustavljenje ratnih zbivanja na teritoriji bivše Jugoslavije, za poštovasnje ljudskih prava i zalagao se da se sruši despotski režim Slobodana Miloševića. Pored dijaloga koji je vodio povodom toga sa predstavnicima međunarodnog političkog života, više puta se sretao i sa predstavnicima jugoslovenske demokratske opozicije (1999. u Budimpešti, a 2000. u prvo u Banja Luci, zatim u Atini). Prestolonaslednik je posetio i Kosovo kao i Crnu Goru.

U ekskluzivnom intervjuu za Magyar Szó (Mađarska Reč) Prestolonaslenik Aleksandar II, koji je vrlo neposredan i srdačan, drage volje je odgovarao na svako pitanje. Bilo je reči o njegovim ličnim iskustvima u zemlji, o državi i položaju nacionalnih manjina u njoj, njegovim planovima i savetima za rešavanje problema i naravno pitanja i o njegovoj porodici.

1. Kako Vaše Kraljevsko Visočanstvo vidi svoju ulogu u Srbiji i Jugoslaviji?

 Povratak kući je oduvek bio moj san. Vidim sebe kao nekog ko se konačno vratio svojim korenima i ko želi da doprinese dobrobiti svoje zemlje. Imao sam sreću, a možda pre nesreću, da živim u inostranstvu, i zato ima puno toga što moram da naučim o našoj zemlji, ali ja ipak osećam da mogu da doprinesem i da imam šta da podelim od svojih iskustava iz inostranstva.

 2. Kako Vas narod prihvata? Kakvi su Vaši utisci o životu u Srbiji?

 Svi su divni prema meni i mojoj porodici i mi smo bili veoma toplo dočekani prilikom našeg povratka. Sa zadovoljstvom sam putovao kroz našu zemlju i imam veoma pozitivne utiske. Ponosan sam na bogatstvo različitosti naše zemlje, njenu multietničnost i različite veroispovesti. Ponosan sam što mogu da kažem da poštujem svakoga. Naši građani nisu imali lak život, i ja sam bio svedok teškoća sa kojima su se naši građani suočavali svakog dana. Bilo je teško i ja saosećam sa svima njima.

 3. Da li Vam je poznato kako obični ljudi žive?

 Naravno da mi je poznato, na mojim putovanjima ja sam bio svedok toga koliko je tragična situacija sa kojom se naš narod suočava i koju trpi. Moja supruga se veoma trudi da pomogne putem svoje humanitarne fondacije i ja bih voleo kada bismo mogli da angažujemo još više izvora da ublažimo siromaštvo i patnju.

 4. Po Vama, od 5. oktobra 2002. koje su važne stvari u zemlji dogodile i šta je to što bi još trebalo da se dogodi?

 Najvažnija stvar koja se dogodila je osvit demokratije, ali po koju cenu? Izgubili smo više od decenije u kojoj smo strašno propatili. Da smo samo mogli da postanemo demokratska zemlja 1989!

Danas smo mi mlada demokratija i imamo pred sobom ogroman posao kako bismo osigurali da svi imaju koristi od demokratije, što je stvarno teško, budući da nismo dobili pomoć koju zaslužujemo, a i patimo od nedostatka jedinstva, organizovanosti i planiranja. Naši građani zaslužuju najbolju moguću socijalnu i zdravstvenu zaštitu, ali samo oživljena ekonomija može da podmiri troškove takvih usluga. Danas je ekonomska situacija i u svetu teška, a mi smo bačeni u nju.

5. Šta je po Vama terapija za ovu trenutnu nepovoljnu ekonomsku situaciju?

 Moramo prestati sa unutrašnjim političkim sukobima i usredsrediti se na reforme, izgradnju imidža i odnosa sa javnošću u inostranstvu. To znači da radimo zajedno, a ne jedni protiv drugih. To znači da poštujemo sve građane bez obzira na njihova politička uverenja ili lične poglede. To znači da poštujemo ljudska prava. Svako je važan u našoj zemlji i političari moraju da rade zajedno a ne da se stalno okreću prošlosti. Moramo biti iskreni. Svi građani moraju jasno razumeti ciljeve eknomskih i političkih reformi.

 6. Da li imate kontakt sa drugim kraljevskim porodicama sveta? Kom je primer za Vas od krunisanih glava sveta?

 Da, u kontaktu sam sa mnogim Kraljevskim porodicama i sa mnogim ljudima. Veoma se divim se Kralju Huanu Karlosu.

 7. Koga biste istakli iz Vaše dinastije?

 Kralja Petra Prvog.

 8. Da li se nadate restauraciji monarhije? Šta bi bile prednosti tog društvenog uređenja?

 Verujem da je ustavna monarhija dobro rešenje za našu zemlju budući da garantuje demokratiju i obezbeđuje stabilnost, jedinstvo i kontinuitet. U ustavnoj monarhiji monarh vlada a vlada upravlja. Prednosti su sjajne jer se premijer ne suočava sa problemima kakve mi sada imamo. Zadatak demokratski izabrane vlade je olakšan, onako kako je u Španiji, Japanu, Norveškoj, Holandiji, Kanadi itd.

 9. Postoji li, po Vama, mogućnost da se države bivše Jugoslavije ponovo politički udruže?

 Mi moramo poštovati jedni druge i imati otvorene granice kao što ih ima Evropska Unija. Potrebni smo jedni drugima da bismo ekonomski preživeli, ali jedini oblik jedinstva biće kada konačno svi budemo pod kišobranom Evropske Unije.

 10. Kako cenite novu državnu zajednicu Srbije i Crne Gore?

 Kao zbunjujuću i frustrirajuću. Siguran sam da naši građani žele da nastave sa svojim životima i da imaju poslove u budućnosti. Što pre naši političari rasprave stvari sa najmanje moguće odugovlačenja, pre ćemo moći da nastavimo sa našim životima.

 11. Imate li kontakta sa nacionalnim manjinama i sa svim verskim zajednicama u zemlji?

 Da, imam, i sa zadovoljstvom sam posetio mnoge od njih, i održavam kontakt sa njima. Velika je ona nacija koja poštuje sve svoje građane, i u kojoj svi imaju jednaka prava.

 12. Šta mislite o novoformiranim Nacionalnim savetima, od kojih je baš mađarski nacionalni savet prvi formioran u jesen prošle godine?

  To je stvar slobodnog izbora, a izbor naroda mora biti poštovan.

 13. Koju bi ulogu mogla igrati vojvođanska mađarska nacionalna manjina?

 Mađarska manjina mora imati ista prava kao i svi građani, da žive u punoj slobodi. Bez bogatstva u našim manjinama bili bismo siromašna zemlja.

 14. Vaša porodica je u našoj zemlji postala glavni inicijator humanitarnih akcija. Možete li nešto reći o tome?

 Veoma sam ponosan na moju suprugu i njen vredni humanitarni rad. Katarina puno radi, kao i njena Fodacija. Ponosan sam što poštuju sve građane bez obzira na njihovo versko ili etničko poreklo. Mnogo puta sam se pridružio Katarini na njenim putovanjima širom naše zemlje, prilikom podele pomoći, ali toliko još toga ima što mora da se uradi.

 15. Na kraju bih u ime čitalaca pitao Vaše Kraljevsko Visočanstvo i o Vašoj porodici. Kako ste doživeli povratak u otadžbinu? Kada su Vam sinovi poslednji put bili kod kuće i da li oni planiraju da posle studija ostanu da žive u ovoj zemlji?

 Povratak kući bio je veoma emotivno iskustvo, a posebno kući mog dede i mog oca. Naročito prvih nekoliko noći u Dvoru. Drago mi je da Petar, Filip i Aleksandar nisu morali da čekaju toliko dugo koliko ja da bi se vratili i živeli u našem narodu. Tužan sam što moj otac nije nije doživeo radost povratka kući, on je jako patio za domom. Momci moraju prvo da završe fakultete i da steknu radno iskustvo. Oni su poslednji put bili ovde za zimske praznike i srećni su da dođu kući svaki put kada imaju slobodnog vremena, mada i tada moraju da rade.