MOJA NEDELJA - DRAGOMIR ACOVIĆ

RECEPT IZ BELIH MANTILA

Član Krunskog saveta princa Aleksandra NJ.K.V. prestolonaslednik Aleksandar 17. jula navršio je šestu deceniju života! Datum kao svaki datum, a opet i nije sasvim tako.To je, po pravilu, bio trenutak kada je svako, hteo to ili ne, bio u situaciji da načini nekakav sopstveni životni bilans. Pre dve godine i sam sam prošao tu diskretnu apokalipsu, pa mi se činilo poznato osećanje slavljenika.

U toku priprema za proslavu rođendana u kancelariji vrilo je kao u košnici. Stizale su poruke, potvrde prisustva, izjave žaljenja zbog sprečenosti, upiti, protesti, izlivi gneva zbog ovog ili onog... Posmatrao sam čitavu gungulu sa izvesnim olakšanjem. Ovaj put organizacija je bila u vrlo sposobnim rukama nekoliko mladih žena koje su se nervirale, objašnjavale, ali uporno i metodično sprovodile program u čijem su stvaranju imale bitan udeo. Dejana Ranković, diplomirani farmaceut, dve lekarke- Milica Vesić i Biljana Latinović, Tatjana Mandić, Marija Jovanović, Tijana Borić i još niz sposobnih i odgovornih mladih ljudi obavljao je posao za koji bi u bilo kakvih drugim prilikama bile potrebne desetine i desetine iskusnih profesionalaca. Pri tom znali su da će im se svaka omaška pamtiti do veka, i svaka zasluga tretirati kao nešto što ionako ne bi lošije bilo i da se niko sa tim nije bavio. Voljom slučaja, datum kada je rođen prestolonaslednik godišnjica je i dva tragična dogadaja koji, na više načina, imaju veze sa njim.

Na taj dan streljana je od strane sovjetskih komunista ruska carska porodica. Pobijeni su brutalno, zverski, od strane sumanutih usrećitelja narodnih masa, kao zloslutno predskazanje puta kojim će biti primorani da krenu i milioni običnih ljudi, seljaka, radnika, intelektualaca, stvaralaca krivih samo zato što su bili ljudska bića u svetu nakaza. Na taj dan streljan je i general Dragoljub Mihailović, da se pokaže da i kod nas postoji potencijal. Nedavno je u miru preminuo njegov tužilac, čovek koji je do kraja odbijao da svoj greh opere makar najmanjim znakom pokajanja, makar da saopšti gde je zakopana žrtva zločina kome je tako verno služio. Iščitavao sam spiskove zvanica. Imena koja volim i na koja sam ponosan, i onih drugih, za koje - osim prestolonaslednikove upornosti da nikoga ne odbije i da prema svakome pokaže dužno poštovanje - teško da se može naći logično opravdanje za prisustvo na dvoru.

Ipak, koliko god da je u pitanju lični jubilej jednog čoveka, dogadaj je imao istorijsku i protokolarnu dimenziju koja se ne može osporiti. Primetio sam lica koja su neizbežni dekor na svakoj zamislivoj proslavi i svečanosti, bez obzira o čemu se radi, gotovo neka vrsta nameštaja, i registrovao one kojima je poziv poslužio kao izgovor za plitki podsmeh i paradu pred istomišljenicima kako su, eto, pozvani jer se bez njih ne može, ali se oni nisu dali! Dobro, ništa novo pod suncem.

Primećujem da nekih vrednih i dragih imena nema. Prosto, nema prostora. Pozvano je oko hiljadu ljudi, odazvalo se oko osam stotina, a pojavilo se odnekuda i stotinak onih koje niko ne poznaje niti zna odakle su izronili i kako su ušli, ali i to je normalno. Pred početak slavlja svi su gledali u nebo. Samo da ne bude kiše. Inače gde će toliki gosti.Princeza je samouverena, kao uvek. Dejana se pouzdava u meteorologe. Valjda će između pouzdanja jedne i poverenja u nauku druge kiša odustati! I jeste odustala! Očekivale su se znamenite ličnosti kakve davno nismo dočekivali u našem gradu. Švedski kraljevski par, veliki vojvoda od Luksemburga, lihtenštajnski princ kao izaslanik svog brata, vladajućeg kneza, supruga predsednika Islanda, prestolonaslednici Portugala i Grčke, princeza Šantal od Francuske, južnoafricki predsednik i nobelovac de Klerk, jordanska princeza Firijal, nekoliko slavnih imena u svetskom biznisu teških više desetina milijardi dolara, ljudi iz sveta politike, nauke i umetnosti. Iznad svega, očekivao se dolazak vojvotkinje od Segorbea, majke kraljevića Petra, Aleksandra i Filipa. To je bio njen prvi boravak u zemlji čiji su naslednici prestola njeni sinovi. Sa naše strane nema dilema oko prisustva najviših državnika i političkih lidera, ali ima izvesne dileme oko prisustva onih za koje je poznato da im ideološka ostrašćenost i politička krutost ne dozvoljavaju ni toliko da tretiraju kao kurtoaziju ono što ne prihvataju kao istoriju ili političku opciju.

Pitao sam se, lično, hoće li predsednik Srbije i Crne Gore rizikovati da učini ono što bi se od njega moglo očekivati? Konstatovao sam da nije! Od crnogorskih aktuelnih vlasti i onako nije bilo nikoga. Valjda su zamoreni od utisaka prijema odlikovanja koje im je onomad dodelio princ Nikola Petrović-NJegoš. Konačno, može da se odahne! Svečani koncert na Kalemegdanu prošao je spektakularno. Večera u subotu bila je pravi uspeh. U nedelju mitropolit crnogorski služio je u crkvi Sv. Apostola Andreja Prvozvanog u Dvoru Svetu arhijerejsku liturgiju, potom kratak parastos generalu Mihailoviću, i na kraju blagodarenje za dug život slavljenika. Prepuna mala crkva, divno vreme, pomešana radost i osećanje tuge... Uveče prijem u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. U isto vreme ide "Utisak nedelje" na B92. Čujem da gospođa Biserko nije srećna zbog govora koji sam održao u subotu, pred svečanu večeru. Dobro!

Dragomir Acović