KARAĐORĐEVIĆI I JAVNOST

Magija dvora na Dedinju

Da li je naglašeno prisustvo u javnosti princa Aleksandra dokaz naše orijentacije ka monarhiji ili samo griža savesti i "popravka istorije"

Princ, prestolonaslednik, ili, možda, samo Aleksandar? Kako god oslovljavali Aleksandra Drugog Karađorđevića, bili monarhisti ili republikanci, pretendent na srpski presto iz nepreglednih vrtova dedinjskih dvorova jedna je od najprisutnijih ličnosti na javnoj sceni.

Zapalio je sveću pored kripti Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin, bio je u Londonu, na pompeznoj proslavi 50. godišnjice krunisanja britanske kraljice Elizabete Druge, inače svoje kume. Uoči putovanja, primio je petsto naših maturanata, iznenadio je, zatim, sve "agente srpske čaršije" kada se pojavio u Centru "Sava", na dobrotvornom koncertu koji je organizovala princeza Jelisaveta. Možda su se Karađorđevići konačno pomirili?

Večere kod princa

A večere kod našeg princa, u Belom ili Starom dvoru, već su postale izazov za sve političke lidere u zemlji. Lin i Vilijem Montgomeri tamo takođe veoma rado jedu kolače i piju čaj u šoljicama sa grbom SFRJ, iz Titovog servisa, tako da je i američko prisustvo, osim rođačkih veza sa britanskom krunom, navelo pojedine krugove da razmišljaju o "kralju i otadžbini". Ili su romantičarski snovi o povratku izgubljenih kraljevića na tron samo politička utopija?

Da li je naglašeno prisustvo Aleksandra Karađorđevića dokaz naše orijentacija ka monarhiji ili je reč o sentimentu, uspostavljanju tradicije koja je bila resko prekinuta, sa čim se inače slaže sociolog kulture profesor Ratko Božović.

Profesor nije pozivan u dvor niti pati od toga. Ubeđen je da se bogatstvo pluralne scene sastoji upravo od tolerancije različitosti političkih opcija.

"Moramo se odreći te ubistvene logike dominacije i otpora prema dominaciji. Život je između tih krajnosti. Aleksandar je, inače, prisutan sa prihvatljivim atributima. On nije ovde mogao da proviri, on je proglašen za državnog neprijatelja čim se rodio – zato je njegovo prisustvo možda i popravka naše nesrećne istorije".

Ima u tome neke pravde. I kada su vodeći politički lideri opčinjeni odlaskom u dvor, to je za Ratka Božovića simpatična lakoća političkog postojanja. Antropološki, dvor nije na Dedinju, nego u našim glavama. Zato je on omiljeno mesto. Dvor je u srpskom društvu inače metafora. Kao i kamarila. Kod Srba je to više metafizička kategorija.

To su sile iracionalnog, za koje, ovoga puta, Ratko Božović ima simpatije.

Velimir Ćurguz Kazimir, direktor EBARTA – Medijske dokumentacije, pod pojmom "prestolonaslednik" pronašao je 146 tekstova. Pod "princ Aleksandar" pronašao je još 129.

"To izgleda mnogo, ali u poređenju sa našom političkom elitom, to je prilično neubedljivo. Nataša Mićić se pojavljuje u 741 tekstu, Zoran Živković u 1.100 tekstova, a Vojislav Koštunica čak u 2.076", kaže Ćurguz Kazimir.

Sve ovo izvučeno je iz baze od 168.290 – tekstova, od trećeg januara do petog juna.

Međutim, s obzirom na to da se Aleksandar poredio sa ličnostima na državnim funkcijama i liderom opozicije, njegov tretman je zaista kraljevski. Kako je kreiran dvorski imidž Karađorđevića?

Građenje imidža

Borislav Miljanović bio je zvanični predstavnik za odnose sa javnošću "Njegovog kraljevskog visočanstva" osam meseci, kako se u "dvorskom protokolu" obavezno naziva Aleksandar.

"Bio je to veliki izazov – kako graditi imidž kraljevske porodice u Srbiji. Koristili smo lično iskustvo prestolonaslednika i princeze Katarine, pretraživali smo Internet, skupljali smo iskustva sa dvorova parlamentarnih monarhija u Evropi. I provodili puno vremena sa Dragoljubom Acovićem, članom Krunskog saveta i jednim od najbližih Aleksandrovih saradnika".

Imidž prinčevskog para baziran je na humanitarnim aktivnostima princeze Katarine, dok su političke ambicije Aleksandra stavljene u drugi plan.

U Miloševićevom periodu Aleksandra ili nije bilo u medijima, ili je negativno predstavljan. Princ, takođe, nije želeo da medijski iskorišćava svoje sinove, svestan kroza šta je sve prošao u emigraciji.

"Kakav je posao predstavljanje ovakve porodice i građenje njihovog imidža, govori podatak da za britansku monarhiju taj posao radi najmanje 150 stručnjaka za odnose sa javnošću", precizira Miljanović, naglašavajući da Aleksandra u medijima ima onoliko koliko to mediji zapravo žele.

"Sa sigurnošću znam da on nema politički ili ekonomski uticaj na medije. On ne može, poput visokih partijskih funkcionera, ili predstavnika finansijskih centara moći, da pozove telefonom urednike i da naredi emitovanje priloga ili puštanje teksta".

Baveći se istraživanjem koegzistencije dinastije i našeg društva, dr Mile Bjelajac, viši naučni saradnik Instituta za noviju istoriju Srbije, ukazuje da naše društvo treba da se navikne na prisustvo porodice Karađorđević u javnosti, da je to deo naše tradicije, kao i da "dvor" može egzistirati na svoj način i u republikanskom okruženju. Naravno, na privatnom budžetu.

Manjine i dinastija

Ali, Bjelajac je protiv uspostavljanja monarhije, jer smatra da u ovakvom multietničkom društvu, u vremenu kada se "de fakto" redefiniše državna zajednica, uvođenje monarhije može biti zloupotrebljeno.

"To se ne bi dogodilo prvi put na ovim prostorima, upravo između Srbije i Crne Gore, kada je izvor nesporazuma bio sukob dve dinastije. Zatim, odnos manjina u Srbiji prema dinastiji nije najbolji, o čemu svako ko kreira politiku ovde mora da vodi računa", ocenjuje Bjelajac.

Njegov kolega iz Instituta dr Dragan Aleksić podseća da je restauracija monarhije u evropskim zemljama u 20. veku ostvarena samo u dva slučaja – u Španiji i Grčkoj. Posle Drugog svetskog rata trajno je detronizovano šest evropskih dinastija i ukinuto isto toliko monarhija. U zemljama jugoistočne Evrope koje su ušle u sovjetsku interesnu sferu uspostavljanje republika sprovedeno je na fiktivnim referendumima.

Kada je izgledalo da je pitanje monarhije u ovom delu Evrope zauvek rešeno, uočava dr Aleksić, krajem osamdesetih godina minulog veka otvoreno je ponovo i pitanje monarhija. U svakoj od zemalja bivšeg socijalističkog lagera pojavili su se pretendenti na presto. Politička stvarnost, međutim, ubrzo je razbila njihove romantičarske iluzije. Osim što je u Bugarskoj, na mestu premijera, danas jedan od naslednika dinastije Koburg i što legitimni naslednik prestola Karađorđevića u Srbiji živi u dvorcu svojih predaka, predstavnici monarhije su ostali uglavnom kao dekor, svedočanstvo jednog, čini se, zauvek prošlog vremena, bez aktivnog učešća u politici.

Novopečenim demokratskim političarima, naglašava Aleksić, koji su se volšebno našli na vlasti, nije u interesu da i makar protokolarnu ulogu šefa države podele sa već zaboravljenim prinčevima. Pri tom im ne pada na pamet da uvaže onu pozitivnu stranu monarhije kao čuvara građanske svesti, nacionalnog identiteta i tradicije, spone koja određuje pripadnost hrišćanskom evropskom civilizacijskom krugu.

Aleksandar Apostolovski
(Foto dokumentacija "Politike")