o razgovorima o Kosovu
 
 

Informacije o razgovorima o Kosovu u Rambujeu jasno ukazuju da se tragedija Srbije i srpskog naroda nastalja i produbljuje.   Na terazijama sudbine se ne nalaze samo Kosovo i Metohija vec mozda i sam opstanak srpske drzave.   Rambuje nije uzrok srpske nesrece vec je posledica i rezultat pedesetogodisnje vladavine jugoslovenskih komunista i njihove antisrpske politike ciji je neposredni naslednik sadasnji rezim u Beogradu.   To nasledje nas je kostalo krvavog raspada Jugoslavije i gubitka vekovnih srpskih ognjista i zemalja, a sada otvara definitivan proces razaranja onoga sto je ostalo od Srbije.  Problem srpsko-albanskih odnosa na Kosovu stariji je od ovog rezima ali sadasnja vlast je odgovorna sto u periodu posle pada komunizma u Istocnoj Evropi nije bas nista preduzela da se ti odnosi saniraju i sto je dozvolila i cak omogucila internacionalizaciju  kosovskog pitanja.

Bilans ukupne politike najodgovornije i najautoritativnije licnosti rezima nedvosmisleno pokazuje da je jedina motivacija i interes te politike zelja da se odrzi na vlasti.  Vlasti nad bilo cim, pod uslovom da je apsolutna.   Od 1987. godine do danas Kosovo i njegovo  centralno mesto u srpskoj svesti korisceni su samo sa ciljem da se osvoji i odrzi kontrola nad svim polugama vlasti.   Kosovski Srbi su izmanipulisani za osvajanje vlasti i potpunu dominaciju politickom scenom u Srbiji.  Srbi u Hrvatskoj i Bosni posluzili su za konsolidovanje pozicije i ucvrscenje licne vladavine. Nacin na koji su ti Srbi zrtvovani je najbolji dokaz da sadasnja vlast ne postuje ni Bozje ni ljudske zakone.

Prosle godine, kada je postalo ocito da ce doci do internacionalizacije kosovskog pitanja, rezim aranzira referendum protiv stranog mesanja ne zbog svoje brige za sudbinu Kosova vec iskljucivo zbog propagandne koristi od takvog poteza.  Uprkos rezultata referenduma, rezim uskoro zatim ne samo prihvata vec i omogucuje tesku povredu drzavnog  suvereniteta  u vidu sporazuma Holbruk - Milosevic koji oznacava prvi korak u odvajanju Kosova od Srbije.   Tome sledi prihvatanje posredovanja americkog ambasadora Kristofera Hila, da bi proces kulminirao u odrzavanju medjunarodne konferencije u Rambujeu.

Ta konferencija je odrzana u krajnje ponizavajucim uslovima za srpski narod, u senci pretnji vazdusnim napadima NATO sila.  Jedina moguca zrtva tih napada bio bi narod, nikako rezim. Na konferenciji Srbiju predstavlja jedna krajnje nereprezentativna delegacija u kojoj nema predstavnika ni Srpske Crkve ni kosovskih Srba.  Konferencija nije ispunila ocekivanja svojih organizatora ne zbog vestine ili mudrosti drzavne delegacije Srbije, vec zbog neslaganja medju albanskim delegatima i njihovog ekstremizma.

Rambuje nije uspeo iz vise razloga od kojih je mozda najvazniji da su organizatori potcenili ozbiljnost i slozenost problema.  Hteli su da za svega dve nedelje rese problem ciji su koreni stari nekoliko vekova!  Hteli su da ga rese ne istinskim pregovorima vec silom, diktatom  o uspostavljanju NATO protektorata nad Kosovom koji bi neminovno doveo do stvaranja drzave u drzavi  i konacno do punog gubljenja suvereniteta  Srbije nad Kosovom.  

Narocito su za zaljenje bile pretnje Srbiji i sramna kampanja ocrnjivanja Srba u celom svetu.   Zapad mora biti svestan da se srpski narod ne moze i ne sme poistovecavati sa rezimom u Beogradu.   Srbi, koji su u dva svetska rata bili odani saveznici demokratskog sveta, i to strahovito platili ogromnim ljudskim zrtvama i razaranjem svoje kraljevine, danas su izlozeni pretnjama bombardovanjem od strane tih istih saveznika ojacanih zajednickim neprijateljima iz oba rata!   To je moralno i politicki neprihvatljivo.

Srpski narod mora da se trgne i da vidi da ga ovaj rezim vodi u totalnu propast i vecitu izolaciju.   Cena koju je vec platio zbog katastrofalne politike rezima je stravicna.   Krajine su ostale bez Srba.   U Bosni i Hercegovini u toku je proces tihog eliminisanja Republike Srpske.   Odnosi izmedju Srbije i Crne Gore nisu nikada bili gori a rezim svesno podstice razdor pa cak i neprijateljstvo.   Stvoreno je mafijasko drustvo i “nova klasa”, drustvo u kome su zivot i rad za postene ljude postali gotovo nemoguci.   Na stotine hiljada mladih i strucnih ljudi napusta zemlju trazeci drugde bolji zivot i sigurnost, ne zeleci da budu manipulisani i iskorisceni od rezima.  

Zahvaljujuci svojoj punoj kontroli nad medijima i zakulisnim politickim nagodbama, rezim je omogucio stvaranje jedne pseudo-opozicije koristeci njene vodece ljude za svoje svrhe.  Brinuci se samo o svom opstanku, vlast sistematski unistava ekonomiju i finansije, cinovnistvo i sudstvo, pravo i nauku, vojsku i gradjanstvo, radnistvo i inteligenciju, selo i grad, mladost i starost.  Ta vlast cveta u uslovima izolacije i umesto da trazi prijatelje u inostranstvu, podstice neprijateljsko raspolozenje prema strancima. Buducnost Kosova i mir u tom regionu zavise od nase sposobnosti da se ujedinimo i tog cudovisnog rezima oslobodimo.

Danas je tesko reci kakvi su izgledi za resenje kosovskog problema.  Albanski separatisti ce se tesko odreci terora koji se do sada pokazao tako uspesnim u realizaciji sna o Velikoj Albaniji.   Rezim u Beogradu mora shvatiti da se problem ne moze resiti primenom preterane sile.    Nasilje prema civilima, sa obe strane, nemoguce je bilo cim pravdati.  Resenje se moze naci jedino putem istinskih pregovora izmedju demokratskih Srba i demokratskih Albanaca.   Na Kosovu ima dovoljno zemlje i hleba i za Srbe i za Albance, bolje je da zive kao dobri susedi nego kao neprijatelji.  Od geografije ne mozemo pobeci, a duznost nam je da nadjemo pravedna resenja i obezbedimo pristojan zivot i ljudska prava za sve gradjane Srbije i Jugoslavije.

Kosovo je samo deo problema na Balkanu.  Odvajanje Kosova od Srbije nece stvoriti nikakvu zonu mira na Balkanu vec ce postati izvor novih i trajnih nacionalnih i etnickih sukoba.  Iz tih sukoba nici ce novi mitovi, a iz novih mitova procvetace nove mrznje i neprijateljstva.   Ako dodje do nove konflagracije, stradace svi balkanski narodi, a narocito Srbi.   Dosta je bilo ratova u nasem regionu, oni su unesrecili narode a ojacali vlastodrsce po celom Balkanu.   Jedino mir, saradnja i mudro resavanje teskih problema omogucice bolju buducnost za sve.  

Cvrsto smo uvereni da Srbi ne zele da zasnivaju svoju srecu na nesreci drugih naroda.  To bi bilo protivno hriscanskoj etici, a istorija nas uci da politika koja gazi eticka nacela ne donosi nimalo dobre plodove.   Demokratska Srbija ce biti garant i uslov slobodnog razvitka i napretka ne samo Srba, vec svih gradjana bez obzira na etnicko poreklo, veroispovest ili politicko opredelenje.

Srpski narod mora biti svestan svih ovih momenata sada pred nastavak razgovora o Kosovu i Metohiji.   U tim razgovorima, apsolutan prioritet treba dati odbrani interesa srpskog naroda i drzavnog suvereniteta, kao i zastiti srpskog zivlja i  srpskih svetinja na tom podrucju.   One su deo hriscanske kulture i bastine ne samo Srba vec celoga sveta.
 

ALEKSANDAR

U Londonu, 9. marta 1999.