Nj.K.V. Prestolonaslednik Aleksandar je 6.aprila 1999. godine uputio pisma sledece sadrzine Predsednicima Klintonu i Siraku i Premijeru Bleru.

Duboko zabrinut hitno apelujem da se odmah obustave vazdusni napadi NATO pakta na Srbiju i Crnu Goru.   Znam da ste rekli da je cilj vazdusnih napada da se spreci humanitarna katastrofa na Kosovu ali, kao sto znate, humanitarna kriza u tom regionu se uveliko pogorsala od kada su napadi poceli.  Postoji stvarna opasnost da dodje do opste konflagracije na Balkanu i u Evropi.

Akcija NATO pakta protiv Jugoslavije je ilegalna jer se vrsi bez ovlascenja Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, a ishod joj je jos uvek neizvestan.  S druge strane, sasvim je izvesno da su vazdusni napadi NATO pakta pretvorili zivote obicnih jugoslovenskih gradjana,  ljudi koji nisu ni za sta krivi, u  pravi kosmar.  Zrtve medju civilima se postepeno povecavaju, a nekoliko sledecih generacija ce morati da trpi posledice.  

Jako sam zabrinut takodje zbog strahovite humanitarne katastrofe i etnickog ciscenja na Kosovu.  Isto tako zelim da  naglasim svoju zabrinutost za narod u Srbiji i Crnoj Gori koji zivi pod sankcijama vec mnogo godina a bez nade da ce stvari da se poprave.  U bivsoj Jugoslaviji vec je bilo nekoliko humanitarnih katastrofa ali one nisu izazvale ovako snaznu reakciju Zapada.  Zeleo bih da Vas podsetim da 1995. godine niko nije digao ni prst da pomogne Srbima koji su bili etnicki ocisceni iz Hrvatske i zapadne Bosne.  Ovo  grubo  etnicko ciscenje nije cak ni bilo propisno osudjeno od strane medjunarodne zajednice.   Zaboravlja se takodje da u Srbiji i Crnoj Gori zivi preko 600.000  izbeglica u teskim uslovima a mnoge  hiljade Srba, isteranih iz Hrvatske i Bosne, nasli su utocista u zemljama zapadne Evrope i  severne Amerike.   Najostrije osudjujem svako etnicko ciscenje  ma ko da ga vrsi.

Moje jako suprotstavljanje politici koju vode gospodin Milosevic i njegov rezim je dobro poznato i dokumentovano,  kao sto se verovatno secate iz razgovora koji smo imali u Amanu u Jordanu  u februaru.   Moj stav se nije promenio niti ce se promeniti ali  bacanje bombi i raketa na Beograd i druge jugoslovenske gradove nece popraviti stvari.  Cak sta vise, pozicija Milosevicevog rezima je ojacana. Bombardovanje Jugoslavije je ugusilo glas demokratske opozicije i nezavisnih medija.  Tragicno je takodje sto je okrenulo Srbe protiv Zapada i zapadnih demokratskih vrednosti.  Meni sve ovo sluti na zlo: stvar demokratije u mojoj zemlji i na Balkanu je uveliko unazadjena.  Bombardovanje Jugoslavije i razaranje ekonomske infrastrukture ce samo stvoriti nestabilnost na tom podrucju sa poraznim rezultatima za mir i demokratiju.

Pisem Vam ovo pismo 6. aprila, na 58. godisnjicu bombardovanja Beograda od strane Luftwafe 1941. godine  kada su na hiljade ljudi poginuli a ogromni delovi grada pretvoreni u rusevine.   Tragicno  je i pomisliti da NATO bombarduje  Srbiju i Crnu Goru na tu godisnjicu!

Vredno je podsetiti se na tradicionalno prijateljstvo izmedju nasa dva naroda.  U aprilu 1941. godine jedna grupa srpskih oficira Kraljevske jugoslovenske vojske izvrsila je puc protiv vlade i tako uvela Jugoslaviju u rat na strani Velike Britanije koja je tada bila sasvim sama u ratu protiv nacisticke Nemacke i njenih saveznika.   Sjedinjene Americke Drzave jos nisu bile usle u rat a Sovjetski Savez je jos uvek bio vezan sa Nemackom paktom o nenapadanju.  Saveznici  Velike Britanije u Evropi bili su porazeni od nacisticke ratne masine, ali uprkos toga Srbi su imali hrabrosti da upute Hitleru izazov.   Vinston Cercil je pozdravio vest o beogradskom pucu pred narodnim poslanicima, rekavsi:  “Jugoslavija je nasla svoju dusu”.  A Srbi su platili strahovitu cenu za taj cin odanosti prema  saveznicima  posto je  Jugoslavija podlegla  pod brutalnim napadom sila Osovine,  a  Srbija bila okupirana.

Francuska, Ujedinjeno jevstvo i Sjedinjene Americke Drzave su uvek bile tradicionalni saveznici Srbije na Zapadu.   Za vreme vladavine mog oca,  Kralja Petra II, i mog dede, Kralja Aleksandra I, Srbi su se borili u dva svetska rata na strani zapadnih demokratskih zemalja i Rusije.  Pitam se da li su vazdusni napadi bili jedini odgovor koji je Zapad mogao dati posle neuspeha pregovora o Kosovu u Rambujeu?   U Rambujeu se nije toliko radilo o pregovorima koliko o diktatu nad narodom Srbije i Crne Gore.  A moj narod je oduvek bio alergican na diktate kao sto su dogadjaji u 1914. i 1941. godini pokazali.

Ne sme da se zaboravi da je Kosovo srpski Jerusalim i kolevka srpske drzave.   Na Kosovu su najvece svetinje, deo srpske bastine.  Kosovo je neotudjivi deo Jugoslavije i Srbije i Srbi imaju pravo da brane svoju suverenu teritoriju.  Rekao sam vec jednom ranijom prilikom da na Kosovu ima dosta zemlje i hleba i za Srbe i za Albance.  Uvek sam odlucno insistirao na postovanju ljudskih prava svih gradjana bez obzira na njihovo etnicko poreklo ili veroispovest.   Resenje se moglo naci i mora se hitno naci i demokratija mora konacno biti uspostavljena sirom Jugoslavije 

Moja supruga i ja mnogo zalimo zbog  patnji svih nevinih izbeglica bilo da su Albanci ili Srbi i molimo se da se ova tragedija sto pre privede kraju.   Moja je velika zelja da Jugoslavija bude moderna evropska drzava sa jakim vezama sa svim delovima  sveta, ali bombe nece do toga dovesti.  Pravedno resenje moze da se nadje samo mirnim putem, pregovorima i diplomatijom. Bombe ne mogu zameniti diplomatiju.

Nadam se da jos nije kasno da se spreci najgora katastrofa u kojoj bi se sukob   rasplamsao po celom Balkanu. Apelujem jos jednom da naredite obustavu bombardovanja i povedete pregovore sa svim jugoslovrenskim faktorima da se kriza resi.  Uveren sam da delite moje strahovanje i moje brige i da cete uraditi sve sto mozete da se ova tragedija zaustavi  i svim ljudima  pomogne.

Aleksandar

U Londonu, 6. april 1999. godine