SAOPŠTENJE KANCELARIJE
NJ.K.V. PRESTOLONASLEDNIKA
A L E K S A N D R A II

PRESTOLONASLEDNIK ALEKSANDAR II PROSLAVIO ROĐENDAN I GODIŠNjICU POVRATKA U DOMOVINU

Beograd, 18. juli 2002. – Svečanim prijemom u Belom dvoru, Nj.K.V. Prestolonaslednik Aleksandar II sinoć je sa suprugom Nj.K.V. Princezom Katarinom, kraljevićima Petrom, Filipom i Aleksandrom, Nj.K.V. Princem Vladimirom i Princezom Brigitom proslavio 57. rođendan i godišnjicu povratka Kraljevske porodice u zemlju.

Prijemu na kome je bilo nekoliko stotina zvanica prisustvovali su najviši vladini i državni zvaničnici, predstavnici diplomatskog kora, Srpske pravoslavne crkve i drugih verskih zajednica, međunarodnih organizacija i medija, donatori koji su učestvovali u velikoj humanitarnoj akciji za pomoć bolnicama u Srbiji, članovi Krunskog saveta, stipendisti Fonda Kraljevskog doma Karađorđevića, ugledne ličnosti iz javnog i kulturnog života, kao i prijatelji Kraljevske porodice iz zemlje i inostranstva.

Među brojnim zvanicama bili su potpredsednik Savezne vlade Miroljub Labus, predsednik Skupštine Vojvodine Nenad Čanak, republički ministri Branislav Lečić, Dragan Domazet i Vojislav Milovanović, ambasadori SAD i Velike Britanije Nj.E. Vilijem Montgomeri i Čarls Kroford i drugi ugledni gosti.

U ime savetodavnih tela Krune, Prestolonasledniku se obratio član Krunskog saveta akademik Matija Bećković koji je izrazio zadovoljstvo što je posle pet decenija “Kruna ponovo postala ono što je oduvek bila-simbol trajanja, jedinstva i slobode”.

Zahvalivši se gostima, Prestolonaslednik Aleksandar poželeo je prosperitetnu, jaku i uspešnu Srbiju u kojoj će vladati sloga i demokratija, Srbiju u kojoj će biti poštovana ljudska prava, bez daljih podela i revanšizma.

Pre nego što je isekao rođendansku tortu, uz aplauz prisutnih i zdravicu “Na mnogaja ljeta”, Prestolonaslednik Aleksandar se u šali obratio zvanicama rečima: “Danas je za mene veliki dan. Imam samo jednu godinu”.

Uspostavljanjem novog demokratskog poretka u Srbiji, Njegovom Kraljevskom Visočanstvu omogućeno je da se vrati u svoju zemlju. Odlukom Savezne Vlade, 17. jula 2001. godine, Prestolonasledniku su predati ključevi Dvorskog kompleksa na Dedinju.

G-din Matija Bećković
17. jula 2002.

Zdravica za rođendan Nj.K.V. Prestolonaslednika Aleksandra

Vaša Visočanstva, svetla Kruno,

U ime Krunskog saveta i prisutnih uzvanika imam čast da izgovorim ovu zdravicu u Vašoj kući i u Vaše zdravlje u slavu Vašeg rođenja i današnjeg dana.

Proviđenje je učinilo da se rodite u izgnanstvu one godine kad je Vaš narod ostao u ropstvu iza gvozdene zavese i odlučilo da svoju zemlju prvi put vidite tek kad je ta zavesa pala. Tako je kruna ponovo postala ono što je oduvek bila – simbol trajanja, jedinstva i slobode.

Svaki rođendanski poklon manji je od onoga kojim je Nebo darovalo Vas i Vaš narod samim Vašim rođenjem. A ono što Vam je dalo Nebo nije Vam mogao uzeti niko na zemlji, a nije da se nisu trudili. Tamo gde je najviše postradao Bog nije mogao biti pošteđen ni Božji miropomazanik. Mada niste nigde odlazili, Vaš dolazak je bio povratak a Vaše prisustvo u zemlji sada je neka vrsta očigledne nastave. Do juče je bilo nezamislivo da budete u svojoj kući a već danas je nezamislivije da niste u njoj.

Dvesta godina je kako niko Vaš po oba roditelja nije bio ništa drugo do kralj. Nema takvog drugog Srbina. I nema Srbina čiji dom nije zaklet Vašem domu i zato ni mi nemamo manje obaveza prema Vama nego što su ih naši preci imali prema Vašim precima i prethodnicima. Vi niste samo živa spona svim naraštajima i kolenima, nego i najkraći put nas samih od jednih ka drugima.

Čast i slava republikama ali da nije lako biti republika onome ko republika nikad nije bio, teško da ima boljeg primera od Srbije. Komunizam i republika su u Srbiju došli zajedno ali zajedno nisu otišli. Da je otišla s onim ko je doveo to bi bio najbolji dokaz da je Srbija s komunizmom raskrstila. Ovako, jugoslovenska republika je nestala kako je i nastala, u krvi, bezakonju i sramoti, ali nije odustala da Srbiji teslimi svoju krvavu ostavštinu. Zato i nema važnije lustracije od uklanjanja bezakonja iz temelja srpske države i obraza srpske nacije. Ako bi za tu lustraciju bili samo monarhisti to bi značilo da su se svi ostali saglasili s nasiljem i bezakonjem. Srećom, tako nije, pa je pitanje monarhije postalo pitanje demokratije i njen neodvojivi deo. Stara koliko crkva i država, a starija od stranaka i strana, kruna u pogledu njihovih prava ne pravi razliku između svojih pristalica i protivnika.

Nema evropske kraljevine koja više od Srbije zaslužuje da to bude i da nosi to ime. A njeno mesto danas može biti samo ono koje kruna ima u ustavu bilo koje evropske kraljevine.

Teško je obnoviti demokratske tradicije i institucije a zaboraviti parlamentarnu monarhiju. Republika Srbija demokratskih tradicija i institucija nema. I teško je razumeti da je problem Srbije što krunu ima. A još teže gledati je gologlavu u položaju u kome se našla među evropskim narodima. Kao prosjak za koga bi se ispostavilo da ima krunu.

Da ste svet ugledali u svojoj zemlji 1945. godine pitanje naše dinastije i parlamentarne monarhije bilo bi zauvek rešeno onako kako su ga boljševici zauvek rešili u Rusiji.

Kad se ne zna gde je središte niko ne zna gde mu je mesto. A tamo gde niko ne zna gde mu je mesto, lažni kraljevi imaju više pristalica nego onaj pravi. Zato se ponekad čini da je to najvažniji razlog tolikom otporu Božjoj istini i pravdi.

Kažu da današnja deca više liče na svoje vreme nego na svoje roditelje. Možda se to može reći ne samo za decu nego i za današnje parlamentarne monarhije. Možda je to razlog što i mladi ljudi najbolje razumeju i najlakše prihvataju njeno vaspostavljanje. Možda je današnji položaj krune u evropskim parlamentarnim monarhijama i bliži njihovoj mitskoj i metafizičkoj suštini. Kralj ne vlada, nego vlastima oduzima ono što im ne pripada. Kao i u crkvi u kruni su pomešani nebo i zemlja, i u njoj je bolje očuvana njena nebeska strana. Ona je simbol verodostojnosti, vrednosti i vrlina naroda i države, a to je možda ono što nam danas najviše nedostaje.

U poslednjem poluveku prvi put u istoriji srpskog jezika govori nisu završavani pokličem živeo kralj. Naprotiv, taj poklič je bio krivično delo. Ali evo, i ta reč se vratila svome jeziku i narodu, a gde je umesnije da se čuje nego u Kraljevskom dvoru. I kad da se čuje ako ne za srećan rođendan Nj.K.V. Prestolonaslednika Aleksandra.

Živeo kralj!

Na mnogaja ljeta!