Veliko je zadovoljstvo biti sa vama veceras u San Francisku, na ovoj prvoj dobrotvornoj priredbi za nedavno osnovanu Zaduzbinu "Blago". Smatram da je za sve nas veoma vazno da podrzimo srpsku kulturnu bastinu, a narocito da podrzimo mlade srpske talente. Srpski talent treba da cveta. 

Cast mi je sto sam zastitnik Zaduzbine "Blago", skupa sa Njegovim Preosvestenstvom Vladikom Eparhije zapadnoamericke gospodinom Jovanom. Dinastija Karadjordjevica i Srpska pravoslavna crkva moraju da delaju zajednicki, skupa sa svim ostalim ljudima srpskog roda, i zajedno sa prijateljima sa svih strana, kako bi potpomogli vredne poduhvate, kakav je Zaduzbina "Blago", da ocuvaju i promovisu srpsku kulturnu bastinu. Vazno je podvuci da su u vremenima velicine i napretka tokom duge istorije srpskog naroda, Kruna, Crkva i narod uvek delovali zajednicki i za dobro srpstva. U ovim posebno teskim, blago receno "ludim" danima, kada u nasoj domovini vlada razdor, nasa znacajna srpska bastina bledi pod atakom negativno usmerenog nacionalizma i zloupotrebe religije, sto sve izaziva zabunu i u krajnjoj liniji steti nasoj velikoj civilizaciji. Moramo zajednicki da ozivimo nasu veru i kulturu, kako u domovini tako i u rasejanju. Treba hitno obnoviti nase kulturne korene, da bi se obnovili stubovi srpske nacionalnosti, u koje spadaju i prava demokratija, ljudska prava, sloboda veroispovesti, jednaka prava za sve gradjane, kultura i obrazovanje. 

Ne smemo zaboraviti nasu bogatu istoriju, kako onu iz vremena Nemanjica, tako ni onu nama vremenski blizu - obnovu srpske drzave pocetkom 19. veka. Doba Nemanjica znacajno je ne samo po radjanju i utvrdjivanju srpske srednjovekovne drzave, vec - u jos vecoj meri - i zbog procvata srpske kulture i prosvete. Zadivljujuci srpski manastiri iz tog vremena dokaz su ogromne kulturne kreativnosti i izvor naseg velikog ponosa. Neki od najlepsih manastira nalaze se na Kosovu, i nerazdvojivi su deo srpske kulturne bastine. 

Ne bih da se ovde upustam u razmatranje politickog aspekta stanja na Kosovu. U jednoj nedavnoj izjavi naglasio sam da "svet treba da shvati nesto sto je sveto svim Srbima, a to je da su srpska kultura i srpski duhovni zivot - koji su toliko dali kako evropskoj, tako i svetskoj bastini - rodjeni na Kosovu, da su procvetali na Kosovu, i da se ne sme dozvoliti da nestanu sa Kosova". 

Nadajmo se da ce svet jednog dana prihvatiti nase dobre ljude, nasu istoriju i nasa osecanja. Vlada ne predstavlja pravi srpski narod, vec samo sebe samu, pa zato moramo imati dobre veze sa svetom i preneti im na civilizovan nacin nase stavove. Kako da se to ucini kada vlada zloupotrebljava osecanja nasih gradjana u sebicnom cilju saopstvene promocije i prezivljavanja. Cinjenica je da su nasi nesrecni gradjani  izlozeni stalnom manipulisanju i zastrasivanju lukavom propagandom preko elektronskih medija i stampe. Kako da i gradjani, a ne samo kultura, prezive pod takvom vladom? 

Nalazimo se u nezavidnoj situaciji. Beogradska vlast i politicari misle samo na sebe, umesto na narod. Mi zelimo da pomognemo svojoj otadzbini, ali kako kada beogradska vlast ne zeli svom narodu dobro, niti zastupa njegov interes? 

Ljudi su najvece bogatstvo zemlje, i moraju da imaju vodje koji su obrazovani, sposobni, koji brinu i koji imaju viziju. Srbi su deo Evrope i ne pripadaju nekoj drugoj galaksiji. 

Koliko jos mozemo da se smanjimo? Danas vlast za prezivljavanje koristi Kosovo. Hoce li u tu svrhu uskoro sluziti Vojvodina? Ili Crna Gora? Hoce li se to uskoro desiti i izvan danasnjih granica - u Makedoniji? To se naziva "kupovinom vremena", a zavrsava se u sopstvenom dvoristu, bolno, bez ponosa i sa mukom. 

Kao znacajnom bastinom moramo se ponositi dobom Nemanjica i, posebno, osnivanjem srpskog manastira Hilendara na Atonskoj gori, u Grckoj. Ove godine Hilendar slavi osamstotu godisnjicu, i pravo je da se i ova prilika iskoristi da se podsetimo izuzetne uloge koju je on imao u srpskoj istoriji. Dvojica ljudi vladarskog soja, Sveti Sava I i njegov otac - Sveti Simeon - osnovali su Hilendar 1198. godine. Ubrzo je Hilendar postao najznacajniji centar srpskog duhovnog i svetovnog zivota. Oba osnivaca bili su izuzetne licnosti ranog doba srpske srednjovekovne monarhije.  Sveti Sava je postao prvi  Arhiepiskop nove, nezavisne Srpske crkve 1219. godine. Bio je ne samo visoki crkveni dostojanstvenik, vec i sposoban drzavnik, diplomata, naucnik i pisac, a pre svega prosvetitelj i pokretac mnogo cega u sprskoj kulturi. Njegov uticaj kroz vekove bio je toliko veliki, da se Srpska crkva i danas dici nazivom Svetosavske crkve. 

Pole oslobodjenja od otomanske vladavine u 19. veku, vodji obnovljene srpske drzave, od Karadjordja nadalje, trudili su se da Srbima omoguce da nadoknade izgubljeno vreme i da sustignu evropsku civilizaciju. Gradeci na temeljima koje je postavio Sveti Sava, Kruna, Crkva i narod ponovo su pregli zajedno da ocuvaju krhku novu drzavu, i da potpomognu obnavljanje kulture, obrazovanja i gradjanskih vrlina. Pod mojim pradedom, Kraljem Petrom I, Srbija je zakoracila u zlatno doba demokratije, kulture i prosvetnog napretka. Zasluzila je veliko postovanje i ugled u citavoj Evropi. Slicno Kralju Petru I, i moj deda, Kralj Aleksandar I, polagao je veliku paznju sirenju i utvrdjivanju prosvetnog sistema i kulturnih aktivnosti u novoj jugoslovenskoj drzavi. Tragicna smrt Kralja Aleksandra I 1934. godine, pracena masakrom Jugoslavije od strane sila Osovine 1941. godine, a potom i gradjanskim ratom i komunistickom diktaturom uvedenom 1945, oznacili su kraj ove ere. 

Ovo nije prilika da se upustamo u razmatranje sudbine srpske kulture pod komunistickim rezimom. Niti je ovo mesto za analiziranje zapanjujuce tragedije, bola i crnog doba koje je snaslo Srbe, njihove susede i dobar deo Jugoistocne Evrope ovih godina. Samo cu ponoviti ono sto sam naveo u svojoj Uskrsnjoj pooruci proslog meseca: "Uzroci nase tragedije su visestruki, ali je najznacajnija cinjenica da smo izgubili svoj duhovni identitet, svoje nacionalne osnove. Izgubili smo osecanje zajednicke sudbine i duhovnog jedinstva u kojima narod i njegova drzava deluju u skladu sa Bozjim i ljudskim zakonima, za dobro svih gradjana. To je uzrok naseg nazatka, poraza i gubitka smera." Narodna kultura je srz narodnog identiteta. Svaka drzava bi bila izgubljena, bezizrazajna i potpuno beznacajna bez kulture. 

Svim srcem se slazem sa ciljem Zaduzbine "Blago" da se ocuvaju i promovisu srpska blaga na nacin koji povezuje proslost, sadasnjost i buducnost. Ljudi srpskog porekla sirom sveta duzni su da pomognu da se nasa kultura ocuva. Dobrodosli su i saveti i pomoc od prijatelja sirom sveta. Mozda Srbi u rasejanju imaju i vecu obavezu, posto ne stradaju od ekonomskih nevolja, agresivne propagande i ostalih ogranicenja koje trpe nasi ljudi pod sadasnjom vlascu. Kultura nas cini nacijom. Veliki srpski pesnik Jovan Ducic, koji je svoje potonje godine proziveo ovde u Americi, dao je svoju definiciju domovine ili otadzbine. Rekao je da "Otadzbina nije ni zemlja, ni rasa, ni jezik, nego zajednicki duh naroda". Ja velim  da se taj "zajednicki duh naroda" ispoljava na mnogo nacina, ali u prvom redu kroz kulturnu kreativnost naroda. To je razlog zasto moramo potpomoci Zaduzbinu "Blago".