ČINjENICE O PREDLOGU REŠENjA
STATUSA DVORSKOG KOMPLEKSA NA DEDINjU

Nacrt predloga Zakona kojim bi se pravno regulisao status i način korišćenja kompleksa Kraljevskih dvorova na Dedinju izazvao je veliku pažnju, ali i evidentnu konfizuju u pogledu onoga što taj nacrt sadrži i šta bi predloženi Zakon u stvari valjalo da definiše.  

Kao prvo, predlog Zakona odnosi se samo i isključivo na kompleks Kraljevskih dvorova na Dedinju, a ne i na bilo koju drugu imovinu koju po pravu nasleđa potražuje Kraljevski dom u celini, odnosno njegovi članovi, bilo u svojstvu potomaka blaženopočivšeg Viteškog Kralja Aleksandra, ili kao članovi porodice Karađorđević i po bilo kom drugom osnovu.  

Drugo, povod za pokretanje inicijative za donošenje Zakona nije odredba kojom se država obavezala da će pitanje povraćaja imovine članova Kraljevskog doma biti predmet posrebnog Zakona, već činjenica da je od dana kada je započeta gradnja objekata koji danas čine kompleks Kraljevskih dvorova na Dedinju do danas ovaj kompleks postao jedinstvena istorijska, kulturna i spomenička celina čije je očuvanje u zatečenom vidu, kao i rekonstrukcija onoga što je uništeno, razvučeno, upropašćeno ili otuđeno, stvar nacionalnog interesa koji za sve članove Kraljevskog doma i potomke vožda Karađorđa mora biti iznad svakog ličnog interesa. U ovom kompleksu nisu samo predmeti koji su pripadali Kraljevskoj porodici. To je bilo evidentno već prilikom preuzimanja kompleksa Kraljevskih dvorova od strane komisije, kada je konstatovano da mnogih predmeta koji su nekada nesporno bili deo dvorskog inventara nema, i da su nestali još tokom Drugog svetskog rata ili nesporedno posle njega (Rembrantov Kvint Fabije Maksim, brojni portreti članova Kraljevskog doma, desetine sanduka sa dvorskim srebrom, i sl.), ali i da se u inventaru danas nalazi čitav niz umetničkih predmeta, utilitarnih i drugih stvari, koje izvorno nisu bile sastavni deo dvorskog inventara, a u Dvorove su uneti za vlade Josipa Broza i njegovih sledbenika, sa provenijencijom koja je u retkim slučajevima poznata, a najvećim delom nije. U vreme bombardovanja 1999. godine ovde je sklonjena i «Stubička bitka», rad Krste Hegedušića, inače ranije izložena u Užičkoj 15. O tim stvarima ljudi mogu imati različita mišljenja i stavove, ali je činjenica da je sve to spomenik vremena koje je za nama, njegovih svetlih i mračnih perioda. Tu je i nadgrobni spomenik Davorjanke Paunović, ali su tu i brojni predmeti koji spadaju u muzejske zbirke (na primer Narodnog Muzeja u Beogradu). Sve to od kompleksa Dvorova čini jedan jedinstven, neponovljiv i bescen spomenik koji valja zaštititi i sačuvati baš takav kakav jeste, znači kao eklektičnu i ekscentričnu celinu. Alternativa bi, naravno, bila da se ostavinski postupak sprovede i ovde onako kako se to čini kada je u pitanju svaka nasledna masa, a to znači podelom i cepanjem ove celine na onoliko ravnih (ili neravnih) delova koliko ima u tom trenutku zakonskih nasalednika ostavinske mase. To bi značilo da se pokretni inventar raspodeli prema komisijski procenjenoj vrednosti i pravu pojedinih naslednika, bez obzira da li su u pitanju potomci Kralja Aleksandra, članovi Doma Karađorđevića, pravni sledbenici nekih među tim naslednicima, razni muzeji, privatna lica i zbirke i državne institucije, ali bi takođe značilo da u tu podelu treba da uđe i sve ono što je nekada bilo u dvorovima, a više nije (na primer, knjige prenete u Narodnu biblioteku Srbije ili u muzeje i biblioteku na Cetinju, umetnički predmeti deponovani po muzejima, i td.). S obzirom na broj potencijalnih naslednika, to bi značilo podelu i objekata Dvorova. Kako se oni fizički ne mogu deliti, izlaz bi bio licitaciona prodaja, kako bi se iz toga namirili naslednici. Izuzimanje zgrada iz prodaje značilo bi da je Država preuzela nad njima vlasništo, verovatno da bi ih pretvorila u muzeje ili objekte za reprezentaciju. U prvom slučaju, to bi bile prazne ljušture uz kojih je život i duh odstranjen, a problemi sa kojima se decenijama nose veliki muzeji (kao što je Narodni muzej, Istorijski muzej Srbije, Muzej grada Beograda....) postali bi sudbina Dvorova; u drugom slučaju, reprezentativne potrebe države od Dvorova bi ponovo stvorile zabranjeni grad, što je i bila njihova sudbina tokom pola veka (za razliku, u poslednje dve godine u Dvorovima je boravilo više od 12.000 ljudi).

To je, ukratko, bila motivacija da se pokrene pitanje dalje sudbine kompleksa Kraljevskih dvorova na Dedinju!

  Šta je, dakle, predloženo?

  Predloženo je da se kompleks Kraljevskih dvorova zaštiti kao celina, kao spomenik kome, na žalost, kod nas nema parnjaka. Predloženo je da su u njega može unositi, ali se ne može iznositi! Predloženo je da država ostane njegov pravni vlasnik i staratelj, ali i da pravo korišćenja nasledno pripada Starešini kraljevskog doma, koji sve troškove korišćenja treba da snosi sam. Ako država ostaje vlasnik svega, u ime, u korist i za račun naroda, onda država valja da pravedno obešteti sve naslednike, i to one koji jesu naslednici po osnovu sudske odluke iz 1938. godine, i to u direktnoj nagodbi sa njima, shodno svačijem udelu u naslednoj masi ovog kompleksa i njegovog inventara (bez objekata i predmeta koji su izgrađeni ili u Dvorove uneti posle 12. aprila 1941, a uključivo objekte koji su se u Dvorovima nalazili, a više tamo nisu. To pravo na obeštećenje predloženim nacrtom ne dovodi se u pitanje ni na koji način, kao što se takvo pravo ne bi smelo dovesti u pitanje kada je reč o bilo kom građaninu Srbije.   

Konačno, valja reći i zašto se pominje Starešina Doma. Porodica Karađorđevića nije porodica kao svaka druga. Zato što to nije, oduzeta im je imovina, prognani su iz Otadžbine, pola veka je na njihovim imenima i sudbinama oštrio pero svako ko je hteo da napravi karijeru, a njihova porodična imovina predata je na ličnu upotrebu onima koji su u državu i narod shvatali kao svoju privatnu imovinu, zavisnu samo i jedino od njihove dobre ili zle volje, i tako ih i trošili. Starešina Kraljevskog doma se postaje rođenjem, taman isto onako kako su svi prinčevi, princeze, kneževi i kneginje, osim onih koje su to postale udajom, došli do svojih titula i položaja u Kraljevskom domu. Starešina Doma se ne postaje konsenzusom članova, još manje njihovom voljom ili zlovoljom. To je priroda institucije koja se zove Kraljevski Dom i otuda odnosi unutar Doma spadaju, na žalost ili na radost, u interna pitanja samih članova Doma, a u odnosu s javnošću i u disciplinskom pogledu u ingerenciju samog starešine. Otuda je pravo Starešine Doma da zastupa i štiti interese svih članova Doma, hteli oni to ili ne (ako ne, onda mogu da napuste Kraljevski dom, to im stoji na volju), nesporno, ali je njegovo pravo i da pre svega bdi nad zajedničkim interesom ove države i srpskog naroda, čiji je Kraljevski dom neodvojivi deo. Da to smeta onima koji su demokratiju studirali u Kumrovcu nije se čuditi. Da to smeta onima koji svoje ime i titulu duguju upravo činjenici da su deo ovog naroda i njegove sudbine veoma je neobično. Da su neki pritom zaboravili da plemstvo obavezuje, sasvim je nepojamno!

U Beogradu, 11. avgusta 2003. godine

Pravni Savet Krunske Kancelarije