ISKUSTVO ŠPANIJE OD DIKTATURE DO DEMOKRATIJE

Demokratizacija koju su u Španiji tokom trogodišnjeg perioda posle Frankove diktature mirnim putem i na legalan način sproveli Kralj Huan Karlos i njegovi saradnici, bila je bez presedana. Nikad pre toga jedan diktatorski režim nije bio transformisan u pluralističku, parlamentarnu demokratiju bez građanskog rata, revolucionarnog prevrata, ili poraza od strane sile.

Nakon što je Princ Huan Karlos položio zakletvu kao Kralj Španije 22. novembra 1975., brza demokratizacija koja je usledila posle naimenovanja Suaresa za Predsednika Vlade bila je veoma impresivna, a saradnja između Kralja i njegovog Premijera bila je od ključnog značaja za umirivanje opozicije, kako iz redova pristalica starog režima, tako i onih koji su propagirali radikalniji raskid sa prošlošću. Dok su politička veština i pragmatični pristup omogućili Premijeru Suaresu da utiče na birokratsku mašineriju, sposbnost Kralja Huana Karlosa da održi savez sa oružanim snagama omogućila je mirnu tranziciju ka demokratiji tokom tih neizvesnih meseci.

Jula 1976., vlada je proglasila delimičnu amnestiju kojom je oslobođeno oko 400 političkih zatvorenika. Predsednik Vlade Suares je 10. septembra 1976. najavio program političkih reformi, pozivajući na donošenje zakona zasnovanog na opštem pravu glasa. U novembru 1976., Premijer Suares je, ohrabren od Kralja Huana Karlosa, veštim manevrom uspeo da ubedi članove Kortesa (parlamenta) da usvoje zakon, čime su sami izglasali ukidanje sopstvene institucije. Ove reforme su zatim bile iznete na nacionalni referendum, decembra 1976. Narod Španije glasao je ogromnom većinom za reforme: 94 odsto glasača koji su izašli na referendum (78 odsto od ukupnog broja glasača) dali su svoj pristanak. Ishod referenduma učvrstio je položaj Suaresove vlade i Kralja i predstavljao trijumf onih koji su podržavali reforme a ne revoluciju.

U prvih šest meseci 1977., nizale su se značajne reforme. Dodatna pomilovanja političkih zatvorenika u martu 1977.; uspostavljanje nezavisnih sindikata umesto državnih; vraćanje prava na štrajk. U aprilu 1977., raspušten je Nacionalni Pokret.

Premijer Suares i Kralj počeli su da pripremaju španski narod za prve slobodne izbore od Španskog građanskog rata (1936-1939) – koji su održani 15. juna 1977. Legalizacija političkih stranaka započela je u februaru 1977., a izborni zakon stupio je na snagu marta 1977., posle pregovora sa opozicijom. Vlada je usvojila Dontov sistem proporcionalne zastupljenosti, koji favorizuje stvaranje velikih stranaka ili koalicija.

Predstojali su veliki problemi vezani za legalizovanje Komunističke partije Španije (Partido Comunista de Espana – PCE). Političke stranke levice zahtevale su ovu legalizaciju uz pretnju da inače neće učestvovati na izborima. Premijer Suares plašio se oštre reakcije od strane visokih vojnih krugova ukoliko bi preduzeo takav korak. Pripadnici oružanih snaga bili su još od vremena Španskog građanskog rata posvećeni gušenju marksizma.

Hrabrim i vrlo neophodnim potezom, Suares je legalizovao Komunističku partiju Španije aprila 1977. Izvesni visoki oficiri bili su uznemireni ovakvom odlukom i javno su izrazili svoje nezadovoljstvo tim povodom, ali su je ipak, nevoljno, prihvatili iz patriotskih razloga. Bliski odnosi Kralja Huana Karlosa sa vojnim vrhom bili su značajan faktor smirivanja ove potencijalno eksplozivne situacije. Kraljevi prethodni napori da zameni ultrakonzervativne komandante oružanih snaga sa liberalnijim, takođe su mu bili od koristi kada se odlučio za ovaj kontrovezni korak. Isto tako, i popuštanje koje su ispoljili komunisti priznavši Monarhiju uprkos svom proklamovanom republikanizmu doprinelo je normalizaciji političke situacije.

Dok se Španija spremala za izbore, stvarao se veliki broj različitih stranaka. Samo nekoliko od njih ušlo je u parlament posle izbora od 15. juna 1977., a ni jedna nije osvojila apsolutnu većinu. Unija demokratskog centra (Union de Centro Democratico – UCD), koalicija nekoliko grupacija političkog centra koja je uključivala Frankističke reformiste i umerene opozicione demokrate predvođene Premijerom Suaresom, izašla je iz izbora kao najjača stranka, osvojivši 34,6 odsto glasova.

Vodeća opoziciona stranka postala je Socijalistička radnička partija Španije (Partido Socialista Obrero Espanol - PSOE) koja je osvojila 29,3 odsto glasova. PSOE je najstarija španska politička stranka, koja postoji od 1879. godine. Grupa dinamičnih mladih aktivista, predvođena seviljskim advokatom Felipe Gozalesom Markesom, preuzela je, iz izgnanstva, kontrolu nad strankom 1972. godine, a njihov revolucionarni idealizam, kombinovan sa pragmatičnom politikom, omogućio je PSOE da privuče širok spektar glasača. I neo-frankistička desnica, otelotvorena u Narodnom Savezu (Alianza Popular – AP), i KPŠ bili su razoračani izbornim rezultatima po kojima su dobili po manje od 10 odsto glasova građana. Katalonske i baskijske regionalne stranke dobile su većinu ostalih glasova.

Izborni rezultati predstavljali su pobedu kako umerenosti tako i želja za promenom. Dominacija dve relativno umerene političke grupacije španskom stranačkom scenom označila je kraj polarizacije koja je harala zemljom još od vremena Druge republike. Politička veština Premijera Suaresa, hrabrost i odlučnost Kralja Huana Karlosa, i spremnost vođa opozicije da podrede svoja očekivanja radikalnijih društvenih promena neposrednijem cilju osiguravanja demokratije, pomogli su da se polarizacija okonča. Odlaganje društvenih promena dovelo je konačno do razočaranja u Suaresovu vladu, ali 1977. godine ona je bila ključni faktor u mirnoj tranziciji ka demokratiji.

Suaresova nova vlada suočila se sa zastrašujućom gomilom problema, koji su uključivali ekonomsku krizu, baskijski terorizam i pretnju vojne opstrukcije. Dugoročna rešenja nisu mogla biti primenjena dok se ne donese nov ustav, a u međuvremenu trebalo je suočiti se sa socijalnim i ekonomskim problemima. Bilo je očigledno da se moraju preduzeti oštre mere, i Suares je znao da mora dobiti podršku za program oporavka nacionalne ekonomije. To je postignuto u oktobru 1977., potpisivanjem Monkloa pakta, nazvanom po zvaničnoj rezidenciji Predsednika Vlade u kojoj su se sastale vođe svih značajnih političkih stranaka Španije i složile da podele odgovornost za ekonomske reforme. Strankama levice obećano je da će se povećati nadoknade za nezaposlene, otvoriti nova radna mesta i druge reforme; za uzvrat, one su pristale na dodatno povećanje poreza, ograničenja kredita, smanjenje javnih rashoda, i maksimum od 20 posto za povećanje plata. Nova vlada odgovorila je na zahteve za regionalnu autonomiju predlogom privremenog rešenja. Privremeni dekreti o autonomiji objavljeni su za Kataloniju u septembru 1977., a za tri baskijske provincije u decembru 1977. Značaj ovih dekreta bio je prevashodno simboličan, ali oni su pomogli da se izbegne potencijalni konflikt u prvo vreme, priznavanjem političkih specifičnosti ovih regiona i obećanjem autonomije kada ustav bude usvojen. Ipak, pitanje regiona nastavilo je da bude najsloženiji problem za vladu, koji se dodatno komplikovao kada su se zahtevi za autonomijom proširili čitavom zemljom. Tokom prvih meseci Suaresove vlade bilo je uznemiravajućih pokazatelja da je tolerancija vojske prema političkom pluralizmu ograničena. Previranja u vojsci predstavljala su pretnju budućoj stabilnosti režima.

Glavni zadatak sa kojim se Vlada suočila tokom ovog perioda tranzicije bio je nacrt novog Ustava. Pošto prethodni ustavi Španije nisu bili uspešni, jer su obično bili nametani od strane jedne grupe i nisu bili izraz narodne volje, bilo je imperativno da novi Ustav bude zasnovan na konsenzusu. U tom cilju ustavni Komitet Kortesa je avgusta 1977. izabrao parlamentarnu komisiju od predstavnika svih značajnijih političkih stranaka, i što je još važnije, predstavnika regionalnih stranaka. Ova komisija započela je svoj rad u atmosferi kompromisa i saradnje. Iako se njeni članovi nisu slagali oko pitanja obrazovanja, prava na abortus, otkaznih uslova i regionalizma, ostvaren je postojan napredak. Kortes je usvojio dokument koji je Komisija izradila – sa amandmanima – u oktobru 1978.

Novi Ustav iz 1978. godine je bio veoma detaljan, zbog potrebe da bude opšte prihvaćen. On je proglasio Španiju za Ustavnu Parlamentarnu Monarhiju i garantovao jednakost građana pred zakonom i punu slobodu pojedinca, uključujući slobodu veroispovesti. Priznajući autonomiju regiona, ipak je naglasio nedeljivost španske države. Ustav je stavljen na referendum 6. decembra 1978., kada ga je odobrilo 87,8 odsto od 67,7 odsto građana koji su izašli na glasanje.

Pošto je Kralj potpisao novi Ustav, Premijer Suares raspustio je Kortes i raspisao nove opšte izbore za mart 1979. Po najširim predviđanjima očekivao se pad podrške Suaresu i UDC (koja je počela da se rasparčava) i porast uticaja PSOE. I socijalisti su prolazili kroz sopstvenu unutrašnju krizu. Činjenica da je stranka samu sebe definisala kao marksističku, ugrožavala je Gonzalesove napore da stvori sopstveni imidž umerenog državnika. U isto vreme radikalniji članovi stranke sve više su se suprotstavljali Gonzalesovoj ideološkoj umenrenosti. Suprotno očekivanjima, PSOE nije popravila svoj položaj kada su Španci izašli na izbore 1. marta 1979. godine. Izborni rezultati nisu bili značajno različiti od onih iz 1977., i bili su ocenjeni kao reafirmacija i konsolidacija osnovnog odnosa snaga.

VAŽNI DATUMI

1975: General Franko umire, a Kralj Huan Karlos postaje šef države u Španiji.

1976: Premijer Adolfo Suares započinje proces temeljnih reformi.

1977: Vlada odbacuje član Zakona o udruživanju koji joj daje ovlašćenje da može da odbije legalizaciju bilo koje političke stranke. Španija i Sovjetski Savez uspostavljaju pune diplomatske odnose. Deset stranaka je zakonski registrovano, uključujući Socijalističku Partiju Španije (PSOE), Narodnu Socijalističku Stranku i Hrišćansku Demokratsku Stranku. Kraljevskim dekretom praktično je raspušten Nacionalni Pokret. Vlada priznaje Komunističku Partiju Španije (KPŠ). Unija Demokratskog Centra (UDC) dobija većinu na opštim izborima u junu. Tri dekreta koje je potpisao Kralj obnavljaju delimičnu samoupravu Katalonije. Vlada odobrava privremenu autonomiju Baskije.

1978: Naroda Španije većinom od 88% odobrava novi Ustav, koji definiše Španiju kao Ustavnu Parlamentarnu monarhiju.

1980: Baskija i Katalonija zakonski su proglašeni za autonomne regione.

1981: Suares podnosi ostavku na položaj Predsednika Vlade, a na njegovo mesto dolazi Leopoldo Kalvo Sotelo. Pad uticaja UDC i promena Premijera poklapaju se sa samrtnim hropcem autoritarnog režima u pokušaju da se odbrani od demokratije. Grupa oficira Civilne Garde upada u Parlament i drži poslanike kao taoce, a Komandant jedne od vojnih oblasti Španije podržava puč i izdaje naredbu svojim trupama da okupiraju Valensiju. Odlučna intervencija Kralja prekida ovaj pokušaj državnog udara i spasava demokratski poredak.

1982: 28. oktobra održavaju se novi opšti izbori. PSOE dobija apsolutnu većinu. Felipe Gonzales postaje Predsednik Vlade. Ovaj događaj smatra se vrhuncem perioda tranzicije i predstavlja dokaz konačne konsolidacije zemlje.

1986: Španija se pridružuje Evropskoj Zajednici, kao njen 12 član.

1989: Španija prihvata jedinstveni Evropski monetarni sistem.

1992: Svetska izložba u Sevilji i Olimpijada u Barseloni. Madrid je evropska prestonica kulture.

2002: Španija se priključuje EVRO zoni, zajedno sa Belgijom, Nemačkom, Grčkom, Francuskom, Irskom, Italijom, Luksemburgom, Holandijom, Austrijom, Portugalijom i Finskom.