одржан на војном гробљу Зејтинлик (Солун) 
(16. септембра 1998.) 

Ево нас данас на месту где се туга дружи са поносом. Ово је место славе, место опомене и место наде. Место сталне везе и сећања на солунске хероје. 

Пре осамдесет година, из Солуна је кренула у јуриш и славу српска војска да ослободи отаџбину. Под командом мога деде, регента Александра, она је извршила своју дужност али жртве су биле велике. Неке од тих жртава почивају овде на Зејтинлику и ми смо данас дошли овде да се поклонимо њиховим сенима и да одамо пошту свим српским војницима који су дали своје животе за ослобођење Србије. Њихов дух вечито живи и показује нам пут којим треба да идемо. 

Било је време када нам је тугу за палим ратницима ублажавало сазнање о њиховом великом делу. Остварен циљ је био вредан њихове жртве. Ова војска крстова, ове постројене војничке кости, ова вечна српска касарна сведоци о херојству и родољубљу српског човека. Сваки гроб овде означава јединствену личност, свако име претке и потомке а сваки крст огледало у коме видимо себе и судбину свог народа. 

Данас, када видимо да су многи циљеви ових жртава издани и продани, наша туга прераста у гнев! Али ипак жртва солунских хероја није била узалудна. Она је прославила српско име широм света и, дан данас, инспирише све нас и служи нам за пример како треба служити отаџбини. Зато немамо право на став "скрштених руку", морамо ићи напред! Немамо право да клонемо духом, већ морамо подићи главе и срца! Због нас самих, због наше деце и унука, али и због јунака који овде почивају. Само кроз нас они живе на земљи као пример и опомена садашњим и будућим генерацијама! Те хероје никада не смемо издати! 

Нека им је вечна слава и хвала!