odrzan na vojnom groblju Zejtinlik (Solun) 
(16. septembra 1998) 

Evo nas danas na mestu gde se tuga druzi sa ponosom.  Ovo je mesto slave, mesto opomene i mesto nade.  Mesto stalne veze i secanja na solunske heroje. 

Pre osamdeset godina, iz Soluna je krenula u juris i slavu srpska vojska da oslobodi otadzbinu.  Pod komandom moga dede, regenta Aleksandra, ona je izvrsila svoju duznost ali zrtve su bile velike.  Neke od tih zrtava pocivaju ovde na Zejtinliku i mi smo danas dosli ovde da se poklonimo njihovim senima i da odamo postu svim srpskim vojnicima koji su dali svoje zivote za oslobodjenje Srbije.  Njihov duh vecito zivi i pokazuje nam put kojim treba da idemo. 

Bilo je vreme kada nam je tugu za palim ratnicima ublazavalo saznanje o njihovom velikom delu.  Ostvaren cilj je bio vredan  njihove zrtve.  Ova vojska krstova, ove postrojene vojnicke kosti, ova vecna srpska kasarna svedoci o herojstvu i rodoljublju srpskog coveka.  Svaki grob ovde oznacava jedinstvenu licnost, svako ime pretke i potomke a svaki krst ogledalo u kome vidimo sebe i sudbinu svog naroda. 

Danas, kada vidimo da su mnogi ciljevi ovih zrtava izdani i prodani, nasa tuga prerasta u gnev!  Ali ipak zrtva solunskih heroja nije bila uzaludna.  Ona je proslavila srpsko ime sirom sveta i, dan danas, inspirise sve nas i sluzi nam za primer kako treba sluziti otadzbini.  Zato nemamo pravo na stav "skrstenih ruku", moramo ici napred!  Nemamo pravo da klonemo duhom, vec moramo podici glave i srca!  Zbog nas samih, zbog nase dece i unuka, ali i zbog junaka koji ovde pocivaju.  Samo kroz nas oni zive na zemlji kao primer i opomena sadasnjim i buducim generacijama!  Te heroje nikada ne smemo izdati! 
 

Neka im je vecna slava i hvala!