DVE KRALjEVSKE PORODICE – ISTORIJSKE VEZE

Dijamantski jubilej Kraljice Elizabete II, London, maj 2012.

Ako je suditi po beleškama posetilaca, u vindzorskoj dvorani gde su bili izloženi portreti ili fotografije svih evropskih vladara, za vlade kraljice Viktorije nedostajala je samo slika jednog – kralja Srbije! U beogradskom Dvoru nije nedostajala samo slika britanske kraljice i indijske carice, nedostajali su i portreti svih drugih. U Vindzoru nedostatak je bio stvar političkog stava, u Beogradu posledica realnosti! U Vindzoru su gotovo svi evropski vladari bili rođaci vladajuće dinastije, u Beogradu dinastija gotovo da nije imala rođake među evropskim vladarima! Britanijom je vladala dinastija stara milenijum, Srbijom dve dinastije mlade manje od jednog veka.

To, naravno, nije bila jedina razlika. U Londonu se verovalo da je svako ko osporava, ugrožava ili stavlja sopstvene ispred britanskih interesa neprijatelj po definiciji; u Beogradu se prijatelji i neprijatelji nisu mogli birati, oni su se identifikovali sami, i definicija neprijatelja i prijatelja od vremena do vremena menjala je predznak i bez posebnog truda Srba. Britanija je vladala svetom; Srbija još nije uspevala da vlada samom Srbijom! Britanija je gledala saveznika u Turskoj, Srbija – alternativno – u Austriji i Rusiji. Izbor saveznika, i u jednom i drugom slučaju, određivao je status i važnost uzajamnih odnosa!

Oficirski prevrat 1903. godine zaoštrio je i onako skromne veze između dvorova. Kralj Edvard VII je imao veoma izoštren osećaj za status i ulogu vladaoca, i odnosi između Britanije i Srbije ušli su iz hladne u smrznutu fazu. Bilo je potrebno da prođe dosta godina da bi se uspostavile prve diskretne veze između dvorova. Slučajnost je htela da to bude velika državna sahrana Edvarda VII, kralja Velike Britanije i Irske i cara Indije, 1910. godine. Srbiju i njenog kralja Petra I zastupao je prestolonaslednik Aleksandar, što je zabeležila filmska kamera. Naredne godine, ponovo je zastupao Srbiju i svoga oca, kada je prisustvovao krunisanju kralja Džordža V. Iz tog vremena potiče i prvo zvanično britansko odlikovanje jednog člana doma Karađorđevića: Veliki krst kraljevskog Viktorijanskog ordena i spomenica krunisanja kralja Džordža i kraljice Meri. Britanska kraljica Viktorija posedovala je jedan broj visokih srpskih odlikovanja u stepenu Velikog krsta (Orden takovskog krsta iz 1882, Orden belog orla iz 1883, Orden Svetog Save iz 1897…).

Bitno izmenjena situacija izazvana izbijanjem Prvog svetskog rata i ratno savezništvo Srbije i Velike Britanije dovela je do uspostavljanja mnogo češćih i bliskijih veza između dve zemlje, pa i između dva dvora. Prestolonaslednik Aleksandar, u to vreme regent Kraljevine i glavnokomandujući srpske vojske, odlikovan je Velikim krstom ordena kupatila u vojnoj grupi, a potom i Kraljevskim Viktorijanskim lancem. Potonji kralj Džordž VI postaće nosilac najviših stepena Ordena Karađorđeve zvezde i Belog orla, a njegova mati, kraljica Meri, Velikog krsta ordena Svetog Save. Posebno bliske vaze biće uspostavljene u vreme venčanja kralja Aleksandra sa rumunskom princezom Marijom, koja je sama bila blizak srodnik britanske, nemačke i ruske vladarske porodice. Kumovske veze, kao i potonja ženidba kneza Pavla Karađorđevića grčkom i danskom princezom Olgom, dovešće vremenom do jačanja porodičnih veza između dve dinastije.

U vremenu Drugog svetskog rata, slično dešavanjima od dvadeset sedam godina ranije, Kraljevina Jugoslavija i Ujedinjeno Kraljevstvo ponovo su se našli na istoj strani, kao saveznici. Izbegli dvor i vlada Jugoslavije našli su ratno utočište u Londonu, kao i vladari Norveške, Holandije i Grčke. Tu, u Londonu, obavljeno je i ratno venčanje kralja Petra II sa grčkom princezom Aleksandrom, i tu se – u prostorijama hotela “Kleridžiz” – rodio i prestolonaslednik Jugoslavije, Aleksandar. Njegova kuma na krštenju bila je potonja i današnja kraljica Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i Severne Irske, Elizabeta II.

Zahvaljujući poreklu kraljice Marije, rodbinske veze i genetsko nasleđe između jugoslovenskih i srpskih monarha i Engleske i Škotske dovele su do neobično zanimljivih naslednih linija, među kojima valja spomenuti poreklo od Keneta I MekAlpina, kralja Škotske (844–859), Serdika, kralja Zapadnih Saksonaca (519–534), Halfdana Starog, dede Rolona, prvog vojvode od Normandije (8. vek), kralja Edvarda III Plantadženeta i vikonta Ingelgera od Anžera (+888), rodnočelnika svih potonjih Plantadženeta.

Lični i porodični odnosi dve dinastije već su dugo bliski i direktni. Činjenica da je dom Vindzora vladajući u Ujedinjenom Kraljevstvu, a da je dom Karađorđev proveo u prinudnom egzilu više od pola veka, doveli su do direktnog preplitanja državno-političkih i rodbinskih nivoa. Državno-politički nivo bitno uslovljava zvanični položaj i javni nastup britanskog Doma, dok nedostatak tog nivoa bitno ograničava formalni status i poziciju kraljevskog Doma Jugoslavije i Srbije. To su posledice vremena i objektivnih okolnosti.

Ono što je izvan diktata vremena, ostaju porodične i lične veze i odnosi. Na tom polju između Doma Vindzor i Doma Karađorđevića nisu zabeleženi problemi!