Uroš Knežević
KARAĐORĐE, portret
 

Vsevold Guljević
KARAĐORĐE, portret

A.A. Osipov
KARAĐORĐE, bakropis

Gotfrid Gajsler
KARAĐORĐE I USTANIČKI STAREŠINA

Kruna Kračka Petra I iz 1904. izrađena od bronze Karađorđevog topa

CRNI ĐORĐE

Londonski “Tajms”, podlistak “Literarna Gazeta”, 6. septembar 1817., (strana 2, kol. e) “Crni Đorđe, njegov život i delo u Srbiji”

Đorđe Petrović, poznatiji pod imenom Crni Đorđe, na engleskom Black Georges, rođen je u plemenitoj srpskoj porodici, u okolini Beograda. Jednoga dana, u vreme kada je još bio mladić, sreo je Turčina, koji mu je, ne očekujući pogovora, naredio da mu se ukloni s puta, zapretivši da će mu, ne posluša li, prosuti mozak. Međutim, Crni Đorđe ga je sprečio da svoju zamisao sprovede u delo, i hicem iz svog pištolja ga sastavio sa zemljom. Da bi izbegao opasne posledice ovog događaja, Đorđe izbegne u Transilvaniju i stupi u austrijsku vojsku, gde je ubrzo zatim dospeo do ranga rezervnog oficira. Kada je njegov kapetan jednom prilikom naredio da Đorđe bude kažnjen, on mu se suprotstavio i ubio ga. Potom se vratio u Srbiju, i tu kao dvadesetpetogodišnjak postao harambaša jedne od onih bandi nezadovoljnika, što su nikle širom turskih poseda; koji se diče nazivajući se kleftima (hajducima, prim. Č.A.) ili razbojnicima, a ne-muslimansko stanovništvo ih smatra svojim osvetnicima i oslobodiocima. Crni Đorđe je bivakovao u neprohodnim šumama, vodeći sa Turcima rat nečuven po surovosti. Ne štedeći ni staro ni mlado, ni muško ni žensko, ubrzo je počeo da pustoši čitavu oblast Srbije. Kad su Turci za odmazdu, dosudili smrt dvadesetšestorici najviđenijih Srba, otac Crnog Đorđa, užasnut tako velikim strahotama, odluči da napusti sinovljev steg pod koji je i sam ranije stao. Starac je čak zapretio da će, ne pristanu li da smesta napuste beznadežnu borbu, izdati čitavu družinu Turcima. Crni je pokušao da ga nagovori da promeni svoju odluku, ali je stari ostao uporan i uputio se za Beograd. Sin ga je sledio. Kada su stigli do srpskih straža Crni Đorđe padne na kolena pred ocem preklinjući ga da ne izda svoju zemlju. Ali, kad je Đorđe spoznao starčevu nepokolebljivost, trgao je pištolj, opalio iz njega i tako postao ubica svoga roditelja.

Posle su Srbi i dalje priticali uvećavajući družinu Crnog Đorđa. Osmelivši se, pošto je stekao brojčanu nadmoć, ovaj harambaša je predvodio vojsku daleko izvan svojih šuma, opseo Beograd i 1. decembra 1806 primorao ovu važnu tvrđavu na predaju. Pošto je proglašen za Vrhovonog vođu (Generalissimo) svog naroda, Crni Đorđe je vladao neprikosnoveno. Najviđeniji plemići i crkveni velikodostojnici sazvali su jednom u Smederevu neku vrstu senata ili sinoda, na čelu sa Arhiepiskopom, zatraživši da vrše vlast. Međutim, Crni Đorđe je poništio odluke ove skupštine i dekretom proglasio da se ‘za njegovog života niko neće uzdići iznad njega samog, da je za vladavinu sam sebi dovoljan i ne oseća potrebu za savetnicima’. 1807 naredio je, gonjen tek prizemnom željom da zato bude poštovan, da jedan od njegove braće bude obešen.

Osvajanje Srbije pratili su pokolji Turaka; nije bilo milosti čak ni za one koji su se dobrovoljno predali. Kada ga je napala vojska od 50 000 muslimana, Đorđe je hrabro branio obalu Morave. Da je imao sredstava da dovede strane oficire i disciplinuje neustrašive Srbe, možda bi i obnovio kraljevstvo Srbiju koje se za vreme Stefana III oduprlo Mongolima, a pod Stefanom Dušanom prisajedinilo Bugarsku, Makedoniju i Bosnu. Mada je 1387. postala vazal Turaka, Srbija je i dalje zadržala narodne kneževe koji su uzeli titulu despota. Godine 1463. na njihovo mesto je došao turski paša, dok se vladarski dom ugasio 1560. godine.

Crni Đorđe je bio visok, stasit; ali je njegova pojava sve u svemu bila divljačka i odbojna zahvaljujući pre svega nesrazmernoj dužini lica, malim i upalim očima, visokom čelu i jedinstvenom izgledu njegove kose, uvezane u ogromnu kiku, koja mu je sezala do ramena. Ponekad je provodio čitave sate ne dajući ni glasa od sebe. Nije znao ni da čita ni da piše. Retko se češće od jednom u godini odavao zabavi lova. U lov je polazio u pratnji trista-četristo pandura, koji su mu bili u pomoći dok bi vodio ogorčen rat sa vukovima, lisicama, jelenima, i divljim jarcima što žive u šumama plodne, ali neobrađene Srbije. Čitavu lovinu je prodavao javno, zadržavajući zaradu. Svoje imanje je takođe gledao da uveća konfiskacijama.

Mirovnim ugovorom iz 1812. Rusija se postarala za interese Srbije.

Ta oblast je priznata kao vazal i tributar Porte. Đorđe se u Srbiju vratio tajno, preobučen, kako je otkriven i ubijen objavljeno je ranije.