JEDNA PRICA O USPEHU

PRITISKOM ODOZDO I REFORMOM ODOZGO

Frankisticka diktatura ostavila je u nasledje centralizovan autoritarni pravni i politicki rezim u okviru koga je vlast u prvom stepenu pripadala drzavi i drzavnom poglavaru - Kralju; Kralj je tu legalnu, ali i izvanrednu, vlast iskoristio da je vrati narodu koji je to zahtevao. Iz apsekta institucija monarhije moglo bi se reci da je Kralj predao moc u zamenu za legitimitet, sticuci tima nesporni uticaj i prestiz. Vrseci nacionalizaciju jedne institucije 1975. godine izazvao je citav niz reakcija, medju kojima i sumnje i odbacivanje, ali je darovao zemlji stabilnost utemeljenu na postovanoj i neutralnoj ustanovi monarhije. 

 
Nj.V. spanski Kralj Huan Karlos  i Nj.K.V. Prestolonaslednik Aleksandar   

 Pravni sistem nasledjen od Franka davao je drzavnom poglavaru preavo da odredi Predsednika vlade medju trojicom kandidata koje predlozi Drzavni savet. Neki od politicara koji su uzivali poverenje novog Kralja, kao sto je bio Fernands Miranda, uspeli su da se na listu unese ime Adolfa Suaresa, i mandat je poveren  njemu. 

 Suares je sproveo pravne reforme koristeci samu instituciju frankistickog Parlamenta, i to Zakonom o politickoj reformi, kojom su uvedeni direktni parlamentarni izbori na osnovu opsteg prava glasa.   Kortes se saglasio sa sopstveni raspustanjem i raskidom sa sistemom jedva godinu dana po smrti njegovog zacetnika. Najokorelijim frankistima su ruke bile vezane jer su Kralj, Parlament, nacionalno i medjunarodno javno mnenje, pa i neki medju njima samima, bili u prilog ovih promena. Proces je sproveden tako sto su okoncavane razne faze vladine tranzicije ka demokratiji u kontaktu, ponekad i u sukobu, sa demokratskom opozicijom, a sve u nameri da se ovaj evolutivni proces dovede do svog logicnog ishoda i da se spreci njegova degeneracija u sistem ogranicene demokratije. 

 Petnaestog decembra 1976. godine reforma je odobrena referendumom na kome je uzelo ucesce 77% ukupnog izbornog tela. U stvari, vlada je tolerisala kompletnu opoziciju, legalizujuci je odmah za tim, sa izuzetkom Komunis-ticke partije. I ta je stranka legalizovana aprila 1977, uzrokujuci ostavku Ministra ratne mornarice i formalni protest Vrhovnog saveta oruzanih snaga. 

 Petnaestog juna 1977. odrzani su prvi opsti izbori sa opstim pravom glasa, i na njima je uzelo ucesce gotovo 80% ukupnog birackog tela. Centralna demokratska unija (UCD) dobila je prostu vecinu i oformila vladu, usmerava-juci svoje napore ka postizanju osnovnog sporazuma o usvajanju nove ustavne povelje koja bi bila usvojena na referen-dumu decembra naredne godine, i koja bi u okviru konsenzusa stvorila novu ekonomsku politiku kojom bi se okoncala neodrziva ekonomska situacija sa, izmedju ostalog, inflacijom od preko 25%. 
 
 

KONACNI ISPIT DEMOKRATIJE I NJENA DEFINITIVNA KONSOLIDACIJA 

 Slabost nove demokratske vlade, politicki sukobi unutar UCD, kao i teskoce koje je stvarala ekonomska kriza, dali su alibi grupi nostalgicara starog rezima da pokusaju sa sprovodjenjem drzavnog udara. 

 Dvadeset treceg februara 1981. godine, u toku debate pred uvodjenje Leopolda Kalva Sotela u funkciju na koju je Adolfo Suares upravo, pokoravajuci se pritisku sopstvene stranke,  podneo ostavku, manja grupa pripadnika Civilne Garde (Guardia Civil) zauzela je salu Kongresa, dok je u isto vreme vojni guverner (Capitan General) Valensije objavio vanredno stanje i naredio stavljanje oblasti pod vojnu upravu. Odlucna akcija Kralja onemogucila je ovaj pokusaj udara. 

 Posto je pokusaj udara propao, i javno mnenje i politicke stranke izrazili su svoje odricanje od nasilja i zelju da se postigne konsenzus. Dan posle pokusaja udara, u svim vecim gradovima Spanije odrzane su masivne i organizo-vane demonstracije. Paradoksalno, pokusaj nekolicine oficira da uniste demokratiju rezultirao je njenim jacanjem i priznavanjem monarhije kao institucije neodvojive od spanske demokratije. 

 Pobeda Spanske radnicke socijalisticke partije (PSOE) na izborima oktobra 1982. godine efektivno je dovrsila proces demokratske konsolidacije u kojoj je ta stranka uspesno polozila glavni test mirnog prenosa vlasti. Spanskim stupanjem u Evropsku zajednicu 1. januara 1986. godine okoncana je reintegracija Spanije u Evropu kojoj je oduvek pripadala, i dovrsen je jedinstven proces demokratske normalizacije. 
 
 

AGONIJA REZIMA I NEMOGUCNOST ODRZAVANJA FRANKIZMA BEZ FRANKA

 Tokom 1970-ih godina, mnogi frankisti su se uverili u nemogucnost odrzavanja sistema i stvaranja "frankizma bez Franka". Oskudne ideoloske fraze posleratnog perioda zaboravljene su, strah koji je toliko terorisao drustvo postepeno se izgubio sa umnozavanjem sloboda, a represija je smanjena. Crkva, nekada stub rezima, koja je godinama rezim darivala politickim licnostima, prividom legitimnosti i efikasnim propagandnim aparatom, promenila se sledeci spansko drustvo, ali i usled reformi II Vatikanskog koncila, sa posledicama koje ce biti katastrofalne po diktaturu. Godine 1971. spanska katolicka crkva javno se izvinila zbog svoje pristrasnosti tokom Gradjanskog rata, i tima uzdrmala jedan od temelja na kojima je jos uvek pocivala ugrozena frankisticka ideologija. 

 Bez ideoloske podrske, diktatura je pocela da gubi rat ideja u korist opozicije. Intelektualci, sindikalne vodje, studenti i novinari uspeli su da uvere zemlju da Evropa znaci demokratiju. Spancima, lisenim svakog drugog alternativnog identiteta, prihvatanje od strane njihovih suseda postalo je pitanje samopostovanja, a to je izazvalo dilemu koju Frankov resim nije mogao da prevazidje. I sami njegovi privrzenici bili su uvereni u neophodnost promena. 

 Jaz izmedju rezima i delova spanskog drustva postajao je svakim danom siri, a tome je doprinelo i organizovanje politicke opozicije. Na levici su bili: aktivna Komunisticka partija (PCE), vrlo uticajna medju intelektualcima i radnistvom, kao i siroka opoziciona sindikalna organizacija Radnickih komisija (CCOO) komunisticke orijentacije, ali vec infiltrirana i u frankisticke sindikalne organizacije, potom manje sindikalne grupe socijalisticke orijentacije, kao sto je istorijska Generalna unija radnika (UGT), povezana sa podjednako legendarnom Socijalistickom radnickom partijom Spanije (PSOE), ili Radnicka sindikalna unija (USO), sklona nekim drugim nastajucim snagama. Tajni sindikati su organizovali velike ekonomske strajkove 1956. i 1962. godine, ali nikada nisu podsticali generalni politicki strajk kakav je kao sredstvo za svrgavanje rezima zagovarala Spanska komunisticka partija od 1965. 

 Od 1964. godine anti-frankovske grupe kontrolisale su studentske organizacije i uspevale da iritiraju rezim, a da pri tom nikada nisu bile u stanju da ga ozbiljnije ugrozre. Cak i separatisticki baskijski terorizam, u oblicju ETA-e, nije bio u stanju da to postigne sve do ubistva Predsednika vlade Karera Blanka, 1973. godine. ETA-u su prvobitno cinili ultranacionalisticki katolicki omladinci, sto im nije omogucavalo da dostignu siru drustvenu bazu, a stekli su je zahvaljujuci represiji diktature koja je proglasila vanredno stanje u oblasti, sto je dodatno frustriralo baskijsko stanovnistvo kome su jos od kraja Gradjanskog rata bila oduzeta prava i kulturna autonomija. 

 Smrt Karera Blanka bila je dogadjaj od velikog politickog znacaja, jer je on posle FRanka io licnost sa najvisim autoritetom, i jedina osoba sposobna da ujedini razne frankisticke grupacije, pri tom i jedini - buduci i sam vojnik - koji je ulivao postovanje Oruzanim snagama. Karero je, u stvari, smatran najautoritativnijim predstavnikom ustavne gradjevine koju je sazdala diktatura. 
 
 

TRANZICIJA OD DIKTATURE KA DEMOKRATIJI

 Ustavna konstrukcija je sazdana na zakonu kojim je Huan Karlos, kao Kralj, imao biti imenovan naslednikom Drzavnog poglavara. Princ je bio direktni potomak zakonitog Burbonskog doma, unuk Alfonsa XIII, najstariji sin don Huana Grofa od Barselone, a don Huan je bio poglavar Kraljevskog doma, sin kraljiceViktore Evgenije od Batenberga, i oficir Kraljevske Britanske Mornarice; bio je takodje i uvereni demokrata i Frankov suparnik 1940-tih godina, i sa njim se cesto sporio za sve vreme postojanja rezima. Godine 1948. poslao je Huana Karlosa na skolovanje u Spaniju i okruzio ga monarhistima. U tako teskim okolnostima, Princ je uspeo da ostane iznad svega i da izbegne kompromitujuce situacije.  Kada je Franko umro 20. novembra 1975. godine, Huan Karlos bio je nepoznat vecem delu spanske po-pulacije, ukljicivo i vecinu opozicionara i brojne frankisticke politicare. 
 
 Frankova prirodna smrt desila se u atmosferi politicke zategnutosti, s obzirom da se usledila godinu dana po-sle one u kada se zbio najveci broj strajkova u spanskoj istoriji. U prvih osam meseci 1975. godine, baskijski separatis-ticki terorizam u vidu ETA-e bio je posebno aktivan. Demokratska opozicija se organizovala i pocela da pribegava sve sirim protestnim demonstracijama, zahtevajuci institucionalni raskid sa diktaturom. 

 Atmosfera na ulicama, u medijima, u ucionicama, bila je naklonjena promenama, pa ni najgorljiviji frankisticki organi nisu mogli ostati imuni na opstu klimu. U stvari, bas iz grupe frankistickih politicara i konzervativaca potekao je tim onih koji su utrli put tranziciji ka demokratskim institucijama. Taj je tim bio odabran od strane samog novog Drzavnog poglavara, sto je bila odluka koja je presudila o toku tranzicije. 

 Kralj je darovao novom rezimu dvostruki legitimitet tako sto je, u odnosu na razne strukture rezima, on predstavljao legitimnog Frankovog naslednika, dok je u odnosu na druge on bio legitimni naslednik dinastije. Tacno je da dinastija nije u Spaniji bila popularna institucija, ali je tacno i to da je za jedan veliki i konzervativni deo populacije ona olicavala istorijski kontinuitet. Za Oruzane snage, ciji je - u stvari - Kralj bio Nacelnik staba, Monarhija je, objektivno bila jedina alternativa. Kruna je stoga bila u stanju da angazuje podrsku i onih segmenata spanskog drustva koji su do tada bili distancirani ili iskljuceni iz politickog zivota. Kruni je bila potrebna podrska i priznanje tog dela demokratske opozicije kako bi stekla demokratski legitimitet, do tog trenutka jos uvek manjkav, kojim bi se transformisala u "Monarhiju svih Spanaca". 

 Na suprot onome sto se desavalo u drugim zemljama, gde je demokratija stigla sa saveznickim snagama ili je uspostavljena vojnom silom, politicka sloboda u Spaniji vaspostavljena je zajednickom akcijom grupe koja je delovala "odozdo" i inicijative "odozgo", cime je poprimila pravne odlike koje nazivamo "tranzicijom".